Kiseli vazduh, gladovanje i kolera: Šta će nam klimatske promene – u najgorem slučaju – doneti do 2050. godine

Godina je 2050. Posle 2015. niko nije preduzeo ništa da se emisija štetnih gasova zaustavi. Krećemo se ka svetu koji će biti tri stepena topliji do 2100.

Ovako počinje najgori klimatski scenario koji bi mogao da nam se dogodi do 2050. godine, navode Kristijana Figeres i Tom Rivet Karnak, dvoje arhitekata Pariskog sporazuma o klimatskim promenama u novoj knjizi „The Future We Choose“ u kojoj nude dve vizije toga kako bi svet mogao da izgleda za trideset godina – najbolju i najgoru.

Gardijan je preneo delove knjige, a najgori scenario podrazumeva ono sa čime smo sve ćešće i u sve većoj meri suočeni poslednjih godina – loš, baš loš kvalitet i zagađenost vazduha.

„Prva stvar koja vas udari je vazduh. Na većini mesta u svetu, vazduh je vruć, težak i, u zavisnosti od toga kakav je dan, zagađen određenom vrstom čestica. Oči vam stalno suze. Nikada ne prestajete da kašljete. Više ne možete da samo izađete napolje i udišete svež vazduh; vrlo je moguće da ga uopšte nema. Umesto toga, ujutru, pre nego što otvorite vrata i prozore, na telefonu proveravate kakav će kvalitet vazduha biti tog dana.

Sve manje ljudi radi napolju, a čak i unutra vazduh je kiselkast, toliko da vam ponekad izaziva mučninu. Svet je sve topliji. Temperature će rasti još više. Okeani, šume, biljke, stabla i zemlja godinama su apsorbovali ugljen-dioksid, ali šuma sada skoro da nema, izgorele su u požarima, a permafrost se topi i ispušta štetne gasove u već preopterećenu atmosferu.

Sve viša temperatura Zemlje nas guši i davi i za pet ili deset godina, ogromni komadi planete neće biti naseljivi.

Niko ne zna šta budućnost nosi za našu decu ili unuke.

Vlaga u vazduhu i sve toplija površina mora dovode do sve učestalijih ekstremnih uragana i tropskih oluja.

Svakog dana, zbog rasta nivoa vode, neki deo sveta mora da bude evakuisan na višu nadmorsku visinu. Svakog dana se na vestima pojavljuju slike majki sa bebama na leđima koje lutaju kroz poplavljene ulice i kuće uništene pod naletom potoka vode koji podsećaju na planinske reke. U vestima su priče o ljudima koji žive u kućama sa vodom do članaka zato što nemaju gde drugde da odu, njihova deca kašlju i kijaju zbog buđi koja im se nakuplja u krevetima, osiguravajuće kuće proglašavaju bankrot, a oni koji prežive nepogode ostaju bez sredstava da počnu život iznova.

Haraju bolesti poput malarije, kolere, neuhranjenosti i respiratornih infekcija.

Pokušavate da ne mislite o dve milijarde ljudi koji žive u najvrelijim delovima sveta gde temperature dostižu 60 stepeni Celzijusa. Ljudsko telo ne može da na toj temepraturi izdrži više od šest sati napolju jer gubi sposobnost da se samo rashlađuje. Masovne migracije u manje tople ruralne oblasti dovode do izbegličkih problema, nemira i krvoprolića u borbi za čistu vodu.

Gladuje više ljudi nego ikada.

Oni u stabilnim, razvijenim zemljama možda su fizički bezbedni, ali je psihološki pritisak sve veći.

Nema načina da zaustavimo zagrevanje planete i bez ikakve sumnje polako, ali sigurno idemo ka kolapsu. I to ne samo zato što je pretoplo.

Trajni mraz se topi i ispušta hiljadama godina stare mikrobe kojima današnji ljudi nisu nikada bili izloženi i na koje nisu stekli otpornost. Bolesti šire komarci koji se množe u izmenjenim klimatskim uslovima i prelaze u nekada bezbedne delove sveta. Još gore, intenzivira se otpornost na antibiotike kod ljudi.

Jedina neizvesnost za mnoge je samo koliko ćemo još potrajati i koliko će generacija ugledati svetlost dana. Samoubistva su najočiglednija manifestacija očaja koji nas obuzima, ali su tu i drugi pokazatelji: osećaj gubitka bez dna, nepodnošljiva krivica i žestoki prezir prema pređašnjim generacijama koje nisu učinile ono što je bilo neophodno da se spreči ova nezaustavljiva propast.“