Kad sam ušla u radnju u Knez Mihailovoj, napolju je još uvek bio sunčan dan, ili makar oblačan. Kad sam izašla napolje, zatekla sam gomilu ljudi kako nepomično stoji ispred ulaza. Delovali su kao da posmatraju nekakav spektakl a u stvari su posmatrali kišu. Zatekli su se nespremni bez kišobrana, bez kabanice i s planovima za dalje pohode. Baš kao i ja. Pored nas koji nemo stojimo pod nadstrešnicom prodavnice, jedan saksofonista uživa u svom sviranju. Ovo je retka prilika da ima ovoliku publiku, iako nisu tu zbog njega, već zbog kiše. Lepo ga je čuti, daje atmosferu čitavoj stvari. Čak me i bodri da krenem kuda sam pošla, uprkos kiši. Istupam iz gomile, napuštam bezbednu nadstrešnicu. To deluje kao nekakav stoički čin, pomišljam na vojnike kad iz rovova ustanu i krenu da trče u susret neprijatelju. Ne smeta mi da kisnem i oduvek sam mrzela kišobrane. Bodu jedni drugima oči, krive se na vetru i prokleto se teško skupe u prvobitni oblik. Ali sad ko u inat, pod miškom imam hrpu papira koji baš i ne bi trebalo da pokisnu. Ispred Zare ugledam čoveka koji prodaje kišobrane. Male, velike, šarene, jednobojne. Volim te ljude što koriste nepriliku kao svoju priliku.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 9. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
