Kako to izgleda kada autokratski vladar reši da menja istoriju? Za autokratu iz Podgorice i njegove sledbenike, istorija počinje 1918. godine, kada je srpska vojska brutalno okupirala Crnu Goru, a srpska politička elita, koristeći tu silu, bezočnim manipulacijama oduzela Crnoj Gori nezavisnost. Nezavisno od toga što ovakvo, karikaturalno prikazivanje prošlosti nije utemeljeno u činjenicama, važna je njegova posledica – sve pre tog trenutka se zaboravlja, kao da nije ni postojalo. Cinici bi rekli, da su se bar opredelili za 1916, tada bi kapitulacija Kraljevine Crne Gore iz januara te godine postala vidljiva!

Implikacije 1918. kao nulte godine su jasne. Tada je, dakle, na srpskim (oni sa malo više strasti bi možda rekli srbijanskim) bajonetima, u Crnu Goru došla Srpska pravoslavna crkva. I kada se ovaj uvid ukrsti sa još jednom godinom, 2006, u kojoj je, kako autokrata govori, Crna Gora „obnovila svoju nezavisnost“, postaje jasno da toj crkvi u Crnoj Gori nema mesta. Ali šta umesto nje, zapitao se autokrata. Pomoć je stigla iz Beograda.

Prometeji trivijalnosti iz (beogradskog) kruga dvojke već godinama ponavljaju da su stubovi srpstva: SPC, „Madera“ i „Crvena zvezda“. Kada se uporno ponavlja ovaj iskaz, nezavisno od toga koliko suvislosti ima u njemu, on dobija na značaju. Kao što dovoljno velika i mnogo puta ponovljena laž postaje, smatrao je dr Gebels, istina. Možda je autokrata upravo navedeni uvid o stubovima srpstva prihvatio kao preporuku. Koliko vidim, od „Budućnosti“, doduše košarkaškog, ne fudbalskog kluba, počeo je da pravi treći stub. Kako mi kažu, nisam bio, od restorana „Maša“ u Podgorici napravio je njihovu „Maderu“, tako da ostaje još samo prvi stub – da se formira državna crnogorska pravoslavna crkva, bolje rečeno da se ta frankenštajnovska spodoba oživi i da stasa – i završen posao. Svi stubovi crnogorstva su onda na mestu.

Nije autokrata prvi kome je palo na pamet da formira državnu pravoslavnu crkvu – ima on lep uzor u tom pogledu. Pre skoro 80 godina Ante Pavelić je, posle ukidanja SPC u njegovoj lepoj, formirao – Hrvatsku pravoslavnu crkvu, budući da plan o preveravanju trećine u katoličanstvo, one koja neće biti pobijena ili proterana, nije baš davao željene rezultate. Ipak je Srbima i pod pretnjom strašne smrti bilo stalo do svoje vere i crkve.

Autokrata je, kao ozbiljan i iskusan političar, procenio da ukidanje SPC neće biti prihvatljivo za njegove saveznike, pa se odlučio za zaobilazni put. U isti koš će staviti svoju frankenštajnovsku tvorevinu i osam vekova autokefalnu SPC, tradicionalnu versku zajednicu. Crkvena imovina je državna, svi su isti, ravnopravni, pa hajde sada svi, mogu i nevladine organizacije, u red za priznavanje i dobijanje dozvole za rad. Razumem autokratu, moram da priznam: kako da pravi svoju državnu crkvu, a da ne eliminiše vekovima tradicionalne verske zajednice? Doduše, samo jednu: Katolička crkva i Islamska zajednica sklopile su ugovore sa Crnom Gorom i njima su zaštićene. SPC nije. Sasvim razumljivo, ona je jedina prepreka njegovom projektu državne crkve.

Skice autokratinog plana su jasne. Napravili smo od Srbije i Srba nezavisnu Crnu Goru, sada treba da pravimo Crnogorce. A to ćemo, između ostalog, činiti tako što im stvaramo crnogorsku državnu crkvu – ostaju pravoslavni, ne moraju da pređu u katolike – dobijaju novi crnogorski jezik koji nema ništa zajedničko sa srpskim, uskoro počinju da ga zovu srbijanskim, imaju klub za koji će svim srcem i petardama da navijaju, a u „Mašu“ ne moraju ni da idu, tamo se i tako škampi jedu – to je samo za crnogorsku elitu.

Ostaje samo neizvesno u kojoj meri su autokrata i njegov politički prijatelj, zvezda vodviljske predstave „’Oću idem, neću idem“, svesni jedne stvari. Što je veća pretnja opstanku Srba i srpskog identiteta, a SPC je njegov nerazdvojni deo, ljudi postaju sve odlučniji u njegovoj odbrani. Tako je srpstvo vekovima i opstalo, bez obzira i na kolac i na kamu. A Srbi u Crnoj Gori su već više nego jasno pokazali da ne prodaju veru za – sendvič.

Zli dusi su se uvukli u crnogorsku vladajuću političku elitu – isuviše mnogo destrukcije ne mogu da prikriju ni tuđom rukom pisani govori, ni dobro organizovana (zapadna) savezništva, ni visoko podignuta brada, ni nadmeni pogled, ni prezrivi osmeh, ni skupa odela, ni najmodernije kravate. A zlim dusima se ne dâ upravljati. Oni su neprikosnoveni, uzimaju svoj danak, i niko ne zna protiv koga se sve mogu okrenuti. Treba se, ipak, prisetiti kako je završio Nikolaj Stavrogin.

Za Nedeljnik piše Boris Begović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

U novom broju Nedeljnika čitajte i opširnu analizu o “Božićnoj pobuni 2020.”

– Kako su se sukobili Mitropolija, Podgorica i Beograd

– Zašto se po svaku cenu gura Zakon o slobodi veroispovesti

– Šta će ovo značiti za odnose Aleksandra Vučića i Mila Đukanovića, a šta za stav Srba iz Crne Gore o predsedniku Srbije

– Šta kažu potpisnici jednog, a šta drugog apela

… I da li neko stvarno može da zamisli pravi rat Crne Gore i Srbije

Naslovna strana novog Nedeljnika

Uz prvi broj Nedeljnika koji izlazi ove godine svi čitaoci će na poklon dobiti knjigu o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu i Crnoj ruci, tajanstvenoj organizaciji o kojoj su i danas podeljena mišljenja, baš kao i o glavnom njenom junaku čija se senka nadvijala nad Jugoslavijom između dva rata, iako je on izgubio život pre njenog formiranja.

Komentara

  1. Jovan Čelebić
    12. јануар 2020. 20:57

    Bilo bi lepo da intelektualac Boško Jakšić pročita ovaj tekst. Ne mora da ga šalje ostalim intelektualcima. Oni, verovatno, sve to znaju, ne znam zašto ali, mislim da on nije najbolje proverio šta potpisuje.

  2. Ptrahinja
    14. јануар 2020. 06:49

    Imao sam visoko misljenje o gospodinu Begovicu, narocito nakon serije njegovih tekstova i polemika u "Politici", a koji su se bavili temama, direktno ili indirektno, vezanim za ekonomiju i ekonomski poredak. Na stranu sto je ovaj uradak povrsan i neopterecen cinjenicama, sramno je da ovakav ton dolazi od jednog, deklarativno, liberala; gospodin Begovic nije odolio da ne uzjase talas srpske srednjovjekovne politicke misli, tu konstantu srpskog politickog i drustvenog zivota...

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, pogledajte i upoznajte se sa uslovima i pravima korišćenja.

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.