U mnogo toga pre svih je bio Igor Mandić. Na ovim prostorima, da. To mi je prva asocijacija sećajući se kako sam naleteo na njega valjda 1999. na beogradskom Trgu republike. Trgao sam se ali to je zaista bio on. Razdeljak, šal, možda i cigareta. I onda je branio svoj dolazak u Beograd, a i samo je on mogao da bude taj prvi.
Pa i kada je doveo u pitanje Krležu (knjiga „Zbogom dragi Krleža”) iako će priznati da su mu Tito i Krleža „očevi”. Ali da ne objašnjavamo ovde. I uvek provokacija, ali ne radi skandala. Sećam se, bio sam klinac, a diglo je prašinu njegovo koškanje sa feminizmom u „Što zapravo hoće te žene?”. Ništa nisam razumeo, ludilo je išlo oko mene, bio sam klinac. Bio je prgav i svadljiv a u isto vreme nežan i topao. Prznica, ali i samoironičan.
Mandić je bio nepodoban i za socijalističku i za novu demokratsku vlast u Hrvatskoj. Čak i kada mu levičari daju levičarski „Vjesnik“ pa on proba, pa ga oni, levičarska vlast (SDP), ugase. Jer Mandić nije odgovarao nijednom vremenu i vlasti. I tu je razlika sa Tijanićem iako ne znam zašto sad izvlačim to poređenje kada ga nema. Ali ima tu i tamo, u žestini, britkim rečenicama, tim novinarima koji su bili podjednako omiljeni i u Splitu i u Beogradu. Tijanić od kritičara postaje devedesetih neimun na vlast, moć, on joj se divi i vrti se oko nje… Mandić odbacuje, prezire, kritikuje establišment.
Gde da puter na glavi kvari onaj večni razdeljak koji je nosio od onda kada sam ga prvi put video na TV-u, preko mimoilaženja na Trgu 1999, pa do boravka Lalića i mene u njegovom stanu.
Ivan Čolović će reći da je spojio enciklopedije i novine, večne teme i svakodnevnu kulturu. I ovaj Čolovićev opis je i najkraća i najbolja definicija Mandića. Nekako je Igor M. učinio da se učiniš ponosnim što si novinar. Ono što je on napravio kao normu je sada potpuno nestalo.
Danas to novinarstvo ne postoji. I nisu samo tabloidi problem, problem je što se čitava medijska sfera tera u tabloid. Zato i toliki bezbolni prelasci novinara iz jednih skuta u druge. Zapanjujući je taj nedostatak bilo kakvog integriteta pa imate novinare koji su u prelaznom roku promenili stranu, i to bez problema. I dalje pišu sa sve slikom jer su izvršioci radova. Nema tog mandićevskog integriteta.
Zato i citiram Žikicu Simića o Igoru: „Pisac, novinar, kritičar, polemičar, kolumnista. Neprikosnoveni arbitar u stvarima književnosti, politike, kulinarstva, kulture i društva. Čovek koji je pokazao da je pisanje za novine važna, časna i značajna stvar.”
I da, kulinarstva. Kada smo Lalić i ja bili u poseti Mandiću u njegovom domu u Zagrebu, bilo je svakakvih divnih stvari na stolu koje je iznosila njegova Slavica. Bile su pauze zalogaja ali ne i priče u kojoj je briljantno izbacivao zaključke o novom vremenu i onom koje tek što je postalo prošlost. Kada je u ovaj ponedeljak izjutra rekla Slavica da je njen Igor naručio „otmjen ručak s gratiniranim školjkama i šampanjcem kao da je slutio kraj”, vratilo me je to na gozbu i priču u njihovom domu.
A ko bi probao smrt? Ko bi se zezao sa smrću? E on je mogao. I baš je u tom razgovoru za Nedeljnik, među svim tim Slavičinim delicijama, u jednom momentu dok se menjao repertoar na stolu rekao: „Već se moram ispričati što sam pogrešio u knjizi, računao svoju smrt u 76. godini jer sam hteo da budem pošteni građanin pa da umrem u okvirima statistike.”
I onda smo nastavili da jedemo jer je on navikao da kroti smrt i da je savladava – od one porodične tragedije pa do ove sopstvene kada je znao da za svoj ispraćaj moraju biti školjke i šampanjac, a infuzija neka pripadne drugome – onome ko se plašio ne samo smrti već i samog života.
***
Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku
