Milo Đukanović bio je zatečen 5. oktobrom i promenama u Beogradu, baš kao što su Albanci bili zatečeni.
“Đukanoviću je bio sigurniji i lakši put ka nezavisnosti sa Miloševićem”, kaže jedan dobro obavešteni izvor Nedeljnika u velikom dosijeu o tri decenije vladavine Mila Đukanovića i Demokratske partije socijalista.
U parlamentu nije bilo poslanika DPS-a zbog bojkota tih izbora, pa je DOS morao da pravi koaliciju sa Socijalističkom narodnom partijom, na čijem čelu je do tada bio, paradoksalno, Momir Bulatović. Zanimljivo je da je protiv te saradnje bio G17 plus, predlažući vladu eksperata, a upravo se ta partija tokom kampanje za referendum 2006. godine zalagala za otcepljenje Crne Gore logikom da će time i Srbija postati nezavisna država. U tom kontekstu, valja napomenuti da je Mlađan Dinkić, po završetku političke karijere u Srbije, postao savetnik Mila Đukanovića.
No, da se vratimo na to vreme. Đukanović je, kažu, dugo nakon toga dovodio u pitanje institucije zajedničke države, čak je osporavao i samu funkciju predsednika SRJ. Odbijao je da se susretne sa novim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom. Koštunica je, zapravo, prvo hteo da poseti Crnu Goru, jer prva poseta jednog novog predsednika šalje jasnu poruku o važnosti destinacije. Đukanović je odbio to, pa je do prvog susreta i Koštuničine posete došlo tek pod pritiskom spolja, uz jedan Đukanovićev uslov: da Koštunica prvo dođe u Podgoricu. Tek nakon toga je on došao u Beograd, na sednicu Vrhovnog saveta odbrane.
Ali, od tog sitnog odmeravanja ko će kome na noge doći, daleko opasniji su bili aktivni napori Đukanovića na sprečavanju Jugoslavije da postane ponovo član Ujedinjenih nacija.
Izvor Nedeljnika, direktni svedok ovih događaja, kaže da je dva dana pre prijema SR Jugoslavije u UN, Đukanović poslao pismo u kojem se traži da se Jugoslavija ne primi dok se ne reši pitanje Crne Gore i da bi Srbija i CG trebalo da dobiju dve odvojene stolice, što je na kraju odbijeno. Đukanoviću je to na sastanku u četiri oka saopštio tadašnji specijalni američki izaslanik za Balkan Džejms O’Brajen.
I drugi izvor Nedeljnika potvrđuje ovo, ali dodaje da su napori Đukanovića da dobije stolicu u UN trajali još tokom perioda vladavine Miloševića i da je sve bilo pod direktnim patronatom Ričarda Holbruka. Crna Gora je, naime, uputila dva interna dokumenta u kojima se žalila na Beograd i tražila stolicu za Podgoricu, ali uprkos svim diplomatskim veštinama Holbruka, to se nikad nije desilo.
Crnogorski političar koji je u to vreme često boravio u Kongresu kaže za Nedeljnik da je Crna Gora bila druga na svetu po izdvojenoj pomoći per kapita iz američkog budžeta, odmah iza Izraela. Kaže da je stolica bila zajednički napor u strateškom kretanju ka građanskoj Crnoj Gori, ali da cilj tada nije bila nezavisnost kako se misli u Beogradu. Ovaj političar kaže da je Đukanovićev DPS pitanje samostalnosti stavio u svoj program tek 2001. godine, pet godina pre referenduma.
Ceo dosije o Milu Đukanoviću objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 20. avgusta
Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs
Tagovi
