Nemam problem da se izjasnim, rekao je Savo Manojlović na početku jednog odgovora u intervjuu za novi Nedeljnik, iz kog je nekoliko – precizno šest – rečenica izazvalo burne reakcije na društvenim mrežama.
Šest rečenica u kojima je Savo Manojlović jednu temu, koja nema veze sa ni sa ekologijom, ni sa protestima, ni sa povlačenjem spornih zakona, ni sa njegovom odlukom da prekine subotnje blokade puteva; tema koja apsolutno nema veze sa bilo kojom, kako se to već kaže gorućom temom, ali tema koja je uvek tu i uvek korisna da se nametne kada je potrebno pobeći od suštine – tema o ratu i ratnim zločinima.
„Šta misliš o ratu?“ je legitimno pitanje. Bilo kome da je upućeno. Bez obzira da li je taj neko bio mlad ili nije bio ni rođen kada je bio rat, jer onda ni mi danas ne bismo smeli ili mogli da imao stav o Drugom svetskom ratu. Ili o Prvom svetskom ratu, ili o bilo kom ratu u istoriji, što bi bilo više nego generacijsko licemerje. Ono što je Savo Manojlović aktuelizovao je ko postavlja pitanje, ali i preciznije – sa kojom namerom.
Ne, u intervjuu Savu Manojloviću (ceo intervju u novom Nedeljniku, ovo o čemu je ovde reč je samo mali fragment velikog razgovora), nije postavljeno pitanje „šta misliš o ratu“, „šta je za tebe zločin u Srebrenici“ ili „kakav je tvoj stav o Kosovu“. Da bi kontekst bio potpun, pitanje Dušana Teleskovića je glasilo: Kad pričate o igranju na kartu podela i insistiranja na odgovorima, kako vidite to što insistiraju da se izjasnite o pitanju Srebrenice ili Kosova? Deluje kao da je organizovano?
„To su plaćeni analitičari čiji je cilj da jasno iskoče sa pitanjima koja će izazvati podelu u društvu. Pritom, postavljaju pitanje sa kojim moja generacija nema nikakve veze. Većina nas smo bili deca kad se sve to dešavalo. To što se desilo, desilo se zahvaljujući njima. Sad od mene traže da se izjašnjavam i da mi mere patriotizam oni koji su vodili ratove, izgubili, izašli bogati dok su tuđa deca ginula u paklu Košara. S druge strane, ti mirovni profiteri nas optužuju da smo mi nekakvi šovinisti, a mi smo generacija modernih tehnologija koja komunicira sa drugima, koja je putovala i ima prijatelje svih nacionalnosti i vera“, deo je odgovora koji je izazvao pažnju.
I zaista deluje besmisleno kada o ratu, neko ko ga je, u najširem generacijskom smislu napravio, pita nekoga ko je tada bio maloletan ili nije bio ni rođen. Ali, nije to suština ove priče.
Dakle, tih šest rečenica izvučenih iz njegovog odgovora je, kako je napisao politikolog Boban Stojanović, „rešilo i jedne i druge“. Poruka na Tviteru da je to u ime „svih rođenih na samom kraju osamdesetih, tokom devedestih, a i mlađih“, daje drugu dimenziju.
Među komentarima na društvenim mrežama ima i onih koji Savu spočitavaju da je uneo novu podelu, generacijsku, ali nije ni to suština priče. Mnogi su u komentarima akcenat stavljali na „mirovne profitere“, mada nije do kraja jasno ko je na koga tu mislio, kako to ume da bude sa širokim metaforama. Ali, nije ni to suština priče.
Na kraju priča nas vodi ka ciljevima postavljanja takvog pitanja koje izaziva podele u društvu.
I tome služe i priče o ratu, ratnim zločinima i ostalim muralima, jer recept je jasan: kada se odigrava bilo koji proces koji vodi ka ujedinjenju ljudi koji su „van kontrole“, ubaci temu rata iz devedesetih i samo gledaj kako će krenuti da se svađaju. Jer, svaki oblik društvenog i političkog života u Srbiji je kao kafana.
Okej, i u kafani svako može da te pita šta hoće.
Dakle, može svako da te pita i šta misliš o ratu. Ali, onda mora biti spreman i na ovakav odgovor. Samo, ako ima ko da ga čuje. I razume.
Tagovi
