Kod Sergeja je sve pomirljivo, i pitomost i nadrkanost. Pa i kućni ljubimci, nemački ovčar Mile i mačka. Ostali smo dugo u noć, kada se umorio od razgovora, nastavio je da svira, možda pasaž od Stiva Haua iz Yesa. Kada sam se našao u taksiju, shvatio sam da sam kod njega zaboravio doručak. A nije bio od uranijuma, već samo sa dosta kima.
Oni koji su smatrali da ti je epizoda sa politikom bila nepotrebna sada kažu da kao da si knjigom „Stovarište“ restaurirao sebe, kao da si odjednom snimio dva najbolja filma u karijeri.
Skoro mi je jedan prijatelj rekao, znamo se iz detinjstva: „Jao, vratio si se“, i krene da me ljubi. Kažem mu: „Zemljaci, ja nikud nisam odlazio, ja sam stalno tu. To ste samo vi mislili da sam ja nekud otišao pa ste se tako ponašali.“
Od početka višepartijskog života bilo je razmišljanja tipa: e da jedan ovakav glumac, režiser, umetnik uđe u politiku; a kada si ušao u politiku, odmah su ti zamerili?
Tako je. Ko što kaže Crni Gruja: „Jebem ti narod, padne kiša – ubi žetvu, grane sunce – pocrka sve… Nikad ništa ne valja.“
Sergej Trifunović je za novi Nedeljnik pričao:
O odrastanju, provinciji, malim i velikim gradovima
O patriotizmu, srpstvu, suzama na Kosovu
O Americi i „bad guys from Serbia“
O Gagi, Žiki, Glogiju, Divcu, Željku, Cunetu, Jezdiću, Bregi
O rokenrolu i politici
O tome ko više ne želi (ili ne sme) da se slika s njim
Ceo (životni) intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
