Kada su Ana i Vlade Divac pre pet godina napustili Srbiji i vratili se u Ameriku, nije to bio običan odlazak za boljom poslovnom prilikom, iako su ih svakako tamo imali. Vlade je dobio posao u menadžmentu Sakramento Kingsa, kluba čiju je istoriju pisao i kao igrač, njegova supruga Ana je tamo imala, i ima, razvijene poslove.
Taj odlazak bi se, tako nam kaže Ana Divac u ekskluzivnoj ispovesti, svakako i dogodio da je sve za njih u Srbiji bilo “normalno”. Ali, pošto za njih ništa nije bilo “normalno”, taj odlazak je odjeknuo. Vlade Divac je taj odlazak iz Srbije “ozvaničio” veoma zapaženim intervjuom u Nedeljniku, a sada, pet godina kasnije, Ana Divac prvi put govori otvoreno o aferi “Kantrimen”, svim problemima sa kojima su se ona i njen suprug susretali u poslednjih dvadeset godina, pritiscima i pretnjama smrću, o podelama u srpskom društvu, elitama i kvazielitama, zašto joj Srbija deluje bolje nego ljudima koji ovde žive…
***
Ana Divac je za Nedeljnik, o aferi „Kantrimen“ rekla kako su mnoge spinove puštali protiv njene porodice i nje, ali da je ovaj bio poseban.
„Stavili su moju sliku sa mojim kolima, pa su napisali „kantrimen“, a moj auto je „mini-moris“. Ja se ne razumem puno u tipove kola, ali između „mini-morisa“ i „kantrimena“ je vidljivo velika razlika. Oni nikad nisu rekli da sam ja vozila, nego da su to možda moja kola. Zato nisam mogla da ih tužim“, ispričala je ona.
Na pitanje otkud baš ona u ovom slučaju, Ana Divac kaže:
„Nisu oni mene izabrali jer sam Ana Divac, nego zato što sam žena Vlada Divca. Bilo je i ranije spinova na razne teme. Uvek je najbolji trač kada se ubaci neka bliska osoba, tipa – rekao mi njihov kum, sedeo sam sa njegovim bratom, drugarica mi pokazala poruku, itd. Kad se sve to dešavalo, mene su zaustavljali ljudi i govorili da im je žao što nam se to dešava i pitali su nas zašto smo se vratili. To je tužno pitanje – zašto smo se vratili u svoju rođenu zemlju – a jednostavan je odgovor. Samo zato što je volimo. Mislim da je i Vlade kroz sport, predstavljanje zemlje u svetu, i zajedno kroz 30 godina bavljenja humanitarnim radom i višegodišnjim volontiranjem, svima pokazao da mi samo koristi donosimo svojoj zemlji. Ljudima je jasno, zato sam kroz taj težak period dobijala od nepoznatih ljudi cveće, podršku, zahvalnost. Novinari iz tabloidnih medija su mi tajno pisali i izvinjavali se. Ta podrška nepoznatih ljudi mi je mnogo značila.
Imala sam i suprotnih situacija, da mi kelneri donose kafu i da okreću glavu, ne mogu da me gledaju. Bio je to strašan period, nije mi bilo lako da ga prođem, ali sam ga prošla. I onda shvatite da to nema veze sa vama nego sa njima. Oni su jaki ljudi, imaju moćna oružja: policiju, vojsku, televizije, novine… a ja sam preko puta njih…“
Na pitanje ko su oni, rekla je da ne zna.
„Ne želim da pričam ako nisam sto posto sigurna, ali uvek se takve stvari rade na nivou države. Ocu nastradalog mladića su takve priče prenosili policajci. Što bi sad neki policajac dolazio kod njega i prenosio priče koje su netačne ako to nije namešteno?“, rekla je ona između ostalog.
Ispričala je i kako je iz novina saznala da nju dovode u vezu sa slučajem.
„Ja sam u tom trenutku bila u Dominikanskoj Republici. Pozvala sam Fondaciju i preko nje smo poslali saopštenje da nemam nikakve veze sa nesrećom. I tada počinje ludilo da se dešava.
Mene je bilo strah da se mom sinu nešto ne desi, on je bio u Beogradu, bojala sam se da ljudi ne misle da smo bliski establišmentu, iako to nikada nije bio slučaj. Onda me je policija pozvala i pitala da li mogu da dođu i da vide moja kola. Rekla sam da mogu i oni su videli da su moja kola „mini-moris“, a ne „kantrimen“. Zahvalili su i izvinili se, i mislila sam da je to to.
U tim mesecima mi se kuma udavala i išla sam kod šnajderke u Beogradu da ćerki i meni napravi haljine za venčanje. Šnajderka kod koje sam išla, ispostavilo se, bila je dugogodišnja prijateljica roditelja Luke Jovanovića. Oni su se kod nje raspitivali kako sam se ja ponašala pre i posle njegove pogibije. Ona im je rekla da sam se normalno ponašala i zamolili su je ako može da mi da njihov telefon i da bi voleli da sa mnom popričaju, jer mnoge stvari im nisu jasne i više nikome ništa ne veruju. Dala mi je njihov broj telefona i zamolila da im se javim.
Meni je bilo glupo da ih pozovem telefonom, ali mi je bilo i glupo da im se ne javim. Dvoumila sam se šta da radim dosta dugo i to me je opterećivalo tri meseca. Tada sam prelomila da im se javim, jer sam razmišljala kako bih se ja osećala da sam u njihovoj situaciji. Strašno je da se to bilo kome desi i rešila sam da idem. Došla sam mojim „minijem“ i parkirala sam se ispred frizerskog salona njegove maćehe da bi i svojim očima videla da vozim „mini-moris“.
Lukin otac nije došao, maćeha mi je prenela da mu nešto nije bilo dobro. Ona mi je rekla da je Milovan Brkić (urednik „Tabloida“) došao kod njih i rekao da ima dokumenta u kojima se vidi da ja komuniciram sa nekim političarima i da on navodno počinje da sumnja u priču da ja stojim iza toga, kao i da je možda neka druga igra u pitanju. Tako je ona meni rekla“, ispričala je Ana Divac.
„To je, inače, bilo privatno izjavljivanje saučešća, nisam htela da idem praznih ruku, ali nisam ni znala kako da se pojavim u toj situaciji: da li da nosim cveće ili piće ili nešto treće. I onda sam odlučila da im kupim knjigu „Putovanje duše“, računajući da može da im pomogne da nađu neki smisao u tom teškom trenutku. I kao svi u takvim trenucima, kada želimo da utešimo nekoga, kažemo određene stvari. Ja sam rekla da sam sanjala Luku, ne pomišljajući u tom trenutku da mogu da budem osumnjičena i proganjana zato što nešto ili nekoga sanjam. Lukina maćeha mi je pričala da su s njegovim ocem kontaktirali i neki policajci koji su, kao, imali poverljive informacije, ali da mu niko nikada nije doneo nikakve dokaze da to ima veze sa mnom i da je počeo u sve da sumnja. Da je kontaktirao s nekom vidovitom ženom, koja mu je rekla da iza svega stoji neka moćna plava žena“, ispričala je ona.
Ona je rekla da je jedina istina u celoj priči je da su ta kola nestala, da ih kamera nije snimila i da se krije vlasnik tih kola.
„Zašto i čija su – stvarno ne znam, mogu samo da pretpostavljam. Nekoliko dana posle moje posete roditeljima poginulog mladica, izašli su njegov otac i maćeha i rekli da sam im sumnjiva jer sam sanjala njihovog sina, i da ga ne bih sanjala da mi je savest čista. Tako da sam prvi nalet optužbi dobila po osnovu da su možda moja kola, a drugi da sam možda to ja jer sam sanjala a i gatara je rekla da je neka plava žena. Najmoćnije od svega je što su tabloidi stavili moju sliku i moja „mini-moris“ kola, i nisam mogla da ih tužim, jer nigde jasno nisu nikada rekli da to ima veze sa mnom. Samo toliko o tome koliko je lako manipulisati ljudima“, rekla je Ana Divac.
I na pitanje šta pretpostavljate, ko stoji iza toga?
„To vam je kao u filmu ‘Kum’: onaj ko je prvi izašao i rekao da nisam ja, verovatno je on.“
***
Pročitajte šta je Ana Divac ispričala u ekskluzivnoj ispovesti za Nedeljnik, ne samo o aferi „Kantrimen“, već i o svim problemima sa kojima su se ona i njen suprug susretali u poslednjih dvadeset godina, pritiscima i pretnjama smrću, o podelama u srpskom društvu, elitama i kvazielitama – U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE OD DANAS NA KIOSCIMA.
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU DVA VREDNA POKLONA: KNJIGU O TESLI I NJUJORK TAJMS NA SRPSKOM
