Ko su „gaseri“: Simboli uličnih demonstracija od Džoa Bageriste do neke nove dece

Nema te revolucije bez simbola, bez heroja. Ni ulične revolucije naravno. Pre nekoliko godina u vreme grčkih uličnih demonstracija heroj je bio pas Lukanikos. Lutalica koji nije lutao u protestima i držao je stranu – demonstrantima.

Ovih dana tužan odlazak Džoa Bageriste. Taman što su ga ukadrirali i uzeli izjavu o aktuelnim protestima i pitali ga „Gde je bager?“, on je koliko sutradan otišao zauvek. Taj Džo i njegov bager nisu samo bili simbol onog petooktobarskog popodneva i večeri kada je pao Milošević. On je bio neka vrsta supervizora nove postpetooktobarske vlasti, pa se pamte Otporovi crteži sa bagerom i rečenicom „Samo vas gledamo“.

Devedesetih godina uz Čedu, studentske proteste dosta toga je preuzeto iz tadašnje rejv kulture, pa i pištaljka koja je tokom jedne šetnje završila i kod Amfilohija.

Heroji i simboli uličnih revolucija dolaze uglavnom iz omladinskih supkultura. Tako je u „audiciji“ za heroja aktuelnih protesta pre neki dan plebiscitarno pobedila Kristina Kljajić – „gaserka“ sa Banjice opisana kao „najhrabrija na protestu jer je spasla duga od hapšenja i stala ispred policije sa sada već antologijskim: „Pustite ga, je l’ to radite iz principa?“

Verovatno ima i onih koji misle da „gaserka sa Banjice“ sugeriše da je možda Kljajić Kristina (kako se predstavila) popila nešto za sreću pre demonstracija, da je pod gasom. Ali gaseri nisu nikakvi odvaljivači od pljoski već klinačka potkultura koja nema veze sa alkoholisanjem koje nije isključeno.

Ivan Jovanović, dramaturg, kaže da gaseri nisu neka supkulturna grupa sa posebno novim pravilima. On ih opisuje i sa „najkraće rečeno – naslednici ‘dizelaša’.“ U objašnjenju gasera nastavlja ovim:

„Nisu vezani samo za narodnu muziku nego i za tehno. Uzimaju ekstazi, idu na rejvove, ali slušaju i Cobija, Jalu Brata. I ove nove nabudžene patike su im glavni znak prepoznavanja. Kako je u svetskoj modi i vizuelnoj umetnosti ponovo oživela estetika devedesetih, tako je i kod nas. S tim da je to onda, većinski, dizelaštvo, i to je to.

Kao i kod ‘dizelaša’, i ‘gaseri’ su kombinacija momaka iz kraja koji se bave sumnjivim poslovima i dece iz dobrostojećih kuća koji žele da budu u trendu“, zaključuje Jovanović.

U tom medijskom opisu Kristine Kljajić „gaserka sa Banjice“ podjednako je bitno to „sa Banjice“ jer lokalizam je bitna karakteristika gasera. Kraj, naš kraj.

Ono „Idem do grada“ iz prošlih decenija nestaje. Jer gaseri su lokalpatriotizam. Uostalom, naš kraj ima sve: i šoping-mol, i hipermarket, i radnjicu, i školsko dvorište… Ima sve. Možda je to bilo predskazanje što su neki trgovinski objekti i franšize pucali po centru jer omladina uživa u lokalu.

Lana, petnaestogodišnjakinja, kaže da se gaseri „prepoznaju po najki patikama i ne poštuju mnogo ljude koji nemaju original garderobu i obuću“.

Za mnoge su gaseri klinci koji imaju lovu i firmiranu garderobu. Ne moraju biti bogati, ali moraju biti važni. Protekle nedelje im je bilo važno da su na protestima i slikali su se da pokažu na Instagramu da su ispred Skupštine.

Iako gaseri za mnoge predstavljaju neku najnoviju mutaciju dizelaštva, Bojana Branković, producent i organizator u kulturi, ima romantičarsko viđenje samih početaka gasiranja koje je potpuno drugačije od sadašnje percepcije.

„Odrastanje na Dorćolu mahom se svodilo na druženje u školskom dvorištu i na ’25. maju’. I šta smo mi kao stariji osnovci radili? Pa gasirali se! Gaseri su bili čista srpska tvorevina, tačnije autentično beogradska poput reči ‘gistro’, sa kojom poređenje i priliči s obzirom na to da je na samom početku ‘gasiranje’ bilo oblik, najlakše je reći: laganja“, priča Bojana.

Ona u brzom gasu nastavlja priču.

„Deca sa ulice, iz najčešće socioekonomski nezavidnih situacija, gasiranje su shvatala kao vid izazova, način da odvoje sebe u načinu govora, od svih ostalih koji njihovom društvu ne pripadaju. Takmičili su se i između sebe ko će koga više ‘izgasirati’, ali su po pravilu, sa ljudima van njihove klike pričali isključivo po tom principu, jer ti ’drugi’, u njihovim očima za bolje i nisu bili.“

Bojana kaže da joj se danas čini da se gasiranje odnosi na mnogo toga. Da estradne zvezde koriste ovaj termin da prikažu u pozitivnom svetlu bahat život, pun alkohola, droge i naravno para. Otud parola “Ide gas“, koja se na oduševljenje današnjih osnovaca, može čuti čak i iz usta nastavnika u osnovnim školama.

Autor teksta duboko veruje da nije omladinskih supkultura da bi rečnik simbola i žargona bio potpuno definisan davnih godina, a ovako sa svakom novom generacijom stiže „dopuna gradiva“. Jer biti „izgasiran“ za generacije pre sigurno znači tepanje nekoj osobi odvaljenoj od vina, piva, viskija, rozea, votke, ko zna čega…

Bojana Branković je bila pod pravim gasom pa je od gasiranja u školskom dvorištu stigla do organizatora u kulturi. Ona se osvrće na Kristinu Kljajić, gaserku sa Banjice.

„Ona je rekla istinu i ona ima par osobina gasera, britak um i hrabrost, a to je jak gas“, opisuje Bojana vikend uličnog heroja i poentira o temi.

„Svakako šta god danas gasiranje značilo, neka ‘Ide gas’ svuda sem u respiratorne organe građana.“