Ko veruje u „slučajnosti“, nikada ne bude deo neke sa srećnim krajem. Koliko smo puta slušali da se sreća zaslužuje od sportista koji su pobedili i koliko smo je puta optužili da nam je okrenula leđa kada je tim za koji smo navijali poražen? I kada vaterpolisti decenijama vladaju svetskim bazenima, i kada Piksi postane selektor fudbalske reprezentacije, i kada košarkaši na „ić“ drže lekcije jugoslovenske škole košarke na Ol-staru, ključna reč je – sistem. Ili ga ima, ili ga nema. Jedan od najvažnijih aspekata te čuvene reči, u sportskom smislu, predstavlja demografija.
To su najbolje razumeli oni klubovi, treneri, predsednici saveza, koji kada postavljaju sistem selekcije, zahtevaju da se duboko začeprka u poreklo i porodični status jednog sportiste. Amerikanci malo-malo prave različite geografske ili demografske analize u vezi sa svojim najpopularnijim sportovima i upravo to nas je navelo da proverimo neke od toliko puta izgovorenih i svima poznatih teza. Znate ono, da ne možete da budete dobar šuter ako niste oprali ruke u Moravi? Ili ono da ste pola centarfora samo ako ste rođeni u okolini Bijeljine? Da ne govorimo o Boki Kotorskoj i vaterpolu. Ili onoj (ispostaviće se) zabludi da Beograd ima nesrazmerno mali broj vrhunskih sportista u odnosu na broj stanovnika.
Nedeljnik je analizirao iz kojih su mesta najbolji srpski sportisti svih vremena i još detaljnije, ko su najbolji sportisti u svakom pojedinačnom gradu u Srbiji…
Metodologija nije jednostavna, premda su u analizu uključeni sportisti koji su bili aktivni u rasponu od osam decenija, ljudi koji su se takmičili u najrazličitijim sportskim disciplinama, sportisti različitog pola.
Najpre, bilo je potrebno definisati koliko je referentnih mesta koja ćemo uključiti u analizu – stotinjak najnaseljenijih mesta po poslednjem popisu.
Kada smo odredili sve tačke na mapi koje ulaze u našu analizu, potrebno je odrediti i metodologiju po kojoj se vrednuje učinak sportista. Osim u fudbalu i tenisu, najvažnije takmičenje za većinu ostalih sportova jesu Olimpijske igre, pa i učešće na igrama, uz eventualno osvojena odličja, pravi važnu razliku. Važno je razlikovati i da li je sport individualni ili kolektivni, ali i popularnost i konkurenciju kada su određeni sportovi u pitanju. Tako zlatna medalja u jedriličarstvu ne može biti vrednovana jednako kao kapitenska traka Mančester junajteda. Zaostavština i popularnost – prepisano iz brojnih analiza najvećih svetskih medija – predstavljaju možda i najvažniju varijablu ove analize jer deo memorije ljudi ne ostaju (samo) medalje već količina i intenzitet sećanja koje je sportista za sobom ostavio, a to neretko nije povezano sa rezultatom.
U određivanju pripadnosti sportiste nekom gradu nismo ulazili u pitanje genetike i porekla, osnovni faktor je bio mesto rođenja. U pojedinim slučajevima bi odrastanje i mesto gde se neko formirao bili prioritet u odnosu na ono što piše u ličnoj karti. A nekada bi, kao u slučaju Rajka Mitića – koji je rođen u Beloj Palanci, a odrastao u Beogradu – upravo to što piše u ličnoj karti bilo „iskorišćeno“ da se ovaj gradić „stavi na mapu“. A i kako bismo malo „rasteretili“ glavni grad.
Svakako ima i onih velikana koji su svoj sport zadužili i kao igrači i kao treneri. Negde je baš trenerska karijera mogla da „pogura“ nekog na ovoj listi.
Čitaoci su slobodni da već u prvim pasusima ovog teksta KOJI JE OBJAVLJEN U NOVOM BROJU NEDELJNIKA OD ČETVRTKA 25. MAJA, pronađu zamerke, a ovakvi tekstovi i služe tome da, raspravljajući o tome ko je u pravu, da li je neko oštećen ili nagrađen, naučimo iz kojih sve mesta dolaze veliki sportisti i možda izvučemo zaključke o tome gde bi u budućnosti bilo dobro tražiti beka šutera, srednjeg blokera, pivotmena, ili stipl čejs trkača.
Neka rasprava počne…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU. DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO NA NSTORE.RS
Tagovi
