Tokom deset godina koliko sam provela u Nacionalnom konventu, prateći pregovore (samo ja) u svih 35 poglavlja, mnogo toga me je, kao i uostalom moje kolege koje su pratile samo pojedinačna poglavlja, i frustriralo i nerviralo, ali mene lično ništa tako kao apsurdi srpske poljoprivredne politike. Što sam više znala o Zajedničkoj poljoprivrednoj politici Evropske unije, to me je od srpske više bolela glava.
Zajednička poljoprivredna politika najvažnija je politika Evropske unije i ne morate biti nikakav ekspert da to zaključite samo letimičnim pogledom na zajednički budžet Evropske unije. U analizi javnih politika ima jedan nepisani aksiom: ako je neka politika prioritet, to mora da nađe svoj izraz u budžetu. Ako je nema u budžetu u odgovarajućem iznosu, znači da nije bitna. Mogu političari da se kunu da im je to najvažnije, da su samo tome posvećeni i da će država sve učiniti da baš ta politika procveta, naročito u vreme štrajkova i protesta… to ne znači ništa. I svi koji ma zbog čega štrajkuju, traže uvek samo jedno – da se povećaju sredstva u budžetu i tako reši njihov problem.
U slučaju evropskih poljoprivrednika nije samo to. Da li su evropski poljoprivrednici prezaštićeni? Da, jesu, i to je cilj ove najvažnije evropske politike, koja omogućava da blizu 450 miliona ljudi ima pristup bezbednoj, zdravoj i pristupačnoj hrani. Za njih je u svakom budžetu Evropske unije odvojeno oko dve trećine ukupnih sredstava. U ovom tekućem do 2027. godine taj iznos je 386,6 milijardi evra i realizuje se kroz dva fonda ili stuba: Evropski poljoprivredni garancijski fond (EAGF), kroz koji se vrše direktna plaćanja poljoprivrednicima, i Evropski poljoprivredni fond za ruralni razvoj (EAFRD). Cilj je povećanje produktivnosti poljoprivrede, a time i obezbeđivanje primerenog životnog standarda poljoprivrednika, stabilizacija tržišta, stabilno snabdevanje i isporuka poljoprivrednih proizvoda određenog kvaliteta potrošačima po primerenim cenama. Ova politika se kreira i usklađuje na nivou EU, ali uz značajnu ulogu država članica, koje treba da je primenjuju u skladu sa lokalnim potrebama i prilikama.
Pravila Zajedničke poljoprivredne politike za period od 2023. do 2027. startovala su 1. januara prošle godine, sa ambicijom da poljoprivredu Evropske unije učine pravednijom, zelenijom i efikasnijom. Postavljeno je deset ključnih ciljeva za budući razvoj poljoprivrede: pravedniji prihodi poljoprivrednika (koji zarađuju duplo manje nego što bi u nekoj nepoljoprivrednoj oblasti), povećanje konkurentnosti, unapređivanje položaja poljoprivrednika u lancu snabdevanja hranom, borba protiv klimatskih promena, zaštita životne sredine, uz očuvanje zemljišta i biodiverziteta, podrška mladim poljoprivrednicima, stvaranje povoljnih uslova za život u ruralnim područjima, zaštita kvaliteta hrane i zdravlja, podsticanje znanja i inovacija.
Da bi se ostvarili svi ovi ciljevi poljoprivredne politike, ona se ne može posmatrati izolovano, niti od spoljnih okolnosti, niti od drugih politika Evropske unije i nacionalnih država članica, koje utiču na poljoprivrednu politiku ili ona na njih. Države članice su naizgled spremno dočekale ove izmene i predale 28 nacionalnih akcionih planova za primenu poljoprivredne politike u naredne četiri godine. Da, 28, i nije greška, zato što je Belgija predala dva plana: flamanski i valonski. U EU ne gube vreme na ovaj tip rasprava, ako hoće dva plana za poljoprivredu, nek predaju i sprovedu dva i sve je u redu. Međutim, koliko god instrumenata za ostvarivanje ove politike države članice razvile i primenile, od raznih programa istraživanja i inovacija, preko primene novih tehnologija, razvoja ruralne infrastrukture, stalnih obuka i savetovanja… rezultatima nisu zadovoljni oni koji su najvažniji – a to su proizvođači i potrošači.
Ovi drugi zbog visokih cena, a proizvođači zbog niza obaveza koje imaju upravo zbog preklapanja ciljeva poljoprivredne sa ciljevima drugih politika, pre svih sprovođenja Zelenog dogovora i politika usmerenih na borbu protiv klimatskih promena, a zatim i zbog, kako oni misle, izlaganja nelojalnoj konkurenciji, pre svega iz Ukrajine.
Protesti poljoprivrednika – najpre u Nemačkoj zbog odluke vlade da poveća takse na dizel-gorivo poljoprivrednicima, kako bi izbalansirala budžet, zatim u Francuskoj, pre toga u Holandiji zbog zahteva da se smanji emisija štetnih gasova u stočarskoj proizvodnji, u Poljskoj, čiji su poljoprivrednici blokirali granicu sa Ukrajinom i najavili da će to opet uraditi sledeće nedelje… a spremaju se protesti i u Italiji i Grčkoj – koliko god bili nacionalno specifični u pojedinim segmentima, motivisani su istim razlozima.
Njihova je proizvodnja ugrožena posledicama klimatskih promena: sušama, poplavama, požarima, a u obavezi su da sprovode rigorozne propise koji su im nametnuti u okviru sprovođenja Zelene agende: od zabrane korišćenja određenih pesticida, preko propisa koji određuju da se jedan deo zemljišta ne sme obrađivati radi očuvanja biodiverziteta, do naravno visokih standarda o bezbednosti i ispravnosti hrane koje su dužni da poštuju, a oni koji proizvode van EU nisu, što njihove proizvode čini jeftinijim.
Troškovi im rastu, cene proizvoda padaju zbog jeftinog uvoza. Potrošači traže jeftinije proizvode, a EU traži da proizvodnja bude prilagođena Zelenoj agendi i cilju da EU do 2050. godine bude klimatski neutralna. Evropski farmeri misle da je to em nefer, em nerealno.
U danu kada se u Savetu EU odlučivalo o pomoći Ukrajini u iznosu od 50 milijardi evra do 2027. godine, u Brisel su se slili poljoprivrednici iz brojnih država Evropske unije. Protesti su bili vrlo bučni, nasilni čak, i koliko god bili opravdani nisu naišli na podršku i odobravanje građana. Ima informacija da su u Francuskoj protestanti ne samo blokirali i preoravali auto-puteve, nego zaustavljali kamione pune robe, turske recimo, zamolili ljubazno kolege da napuste kamione, a zatim prikolice prevrtali i spaljivali sve sa robom.
To je kriminal po više osnova ali i dovoljno glasna i jasna poruka francuskom predsedniku da se u ime države koja ima najviše koristi iz ovog budžeta, ali i svih evropskih poljoprivrednika, zauzme za hitno rešavanje njihovih zahteva. Idu i izbori za Evropski parlament a ovi glasači bi mogli naći saveznike u desno orijentisanim partijama i pokretima…
Šta su, dakle, hteli odlično organizovani poljoprivrednici Evropske unije, osim da pitaju kako to za Ukrajinu ima novca a za njih nema? Na to se inače u Srbiji takođe svela ova rasprava, ali nije samo to. Osim što im se ne dopada uvoz iz Ukrajine, koja inače izvozi poljoprivredne proizvode u skladu sa Sporazumom o slobodnoj trgovini, koji je bio povod za rusku agresiju, podsećanja radi, evropskim poljoprivrednicima ne odgovara ni najavljeni trgovinski aranžman sa državama Južne Amerike, tzv. Mercosur, koji bi mogao da dovede u neravnopravan položaj evropske proizvođače šećera, mesa i žita. Tokom protesta stigla je izjava francuskog i irskog predsednika da taj sporazum neće biti potpisan u sadašnjoj verziji.
Evropski poljoprivrednici zapravo ne uspevaju da se prilagode tranziciji na zelenu poljoprivredu i zahtevima koje pred njih postavlja Zelena agenda, to jest zakonima koji se odnose na zaštitu životne sredine i klimatske promene, a koji su ambiciozno postavljeni još pre izbijanja rata u Ukrajini. Direktna plaćanja poljoprivrednicima upravo su time uslovljena kroz takozvane eko-šeme kojima se stimulišu oni koji su u stanju da se prilagode novim zahtevima, npr. kroz prelazak na organsku proizvodnju, agroekološke koncepte ili tzv. Carbon farming… oko 40% ukupnog poljoprivrednog budžeta vezano je za odgovor na pitanje: kako doprinosite borbi protiv klimatskih promena?
Nisu svi spremni na to. Zahtevi da se produži rok korišćenja nekih pesticida jedan je od primera. Takođe, na snazi su od prošle godine i nova pravila po kojima se definiše ko je aktivni poljoprivrednik, pravila zapošljavanja u poljoprivredi, socijalna davanja, zaštita na radu, kao i rodna ravnopravnost, veća podrška malim proizvođačima i veća izdvajanja iz poljoprivrednog budžeta za ruralni razvoj i poboljšanje uslova života, kako ljudi, tako i životinja.
Ovo poslednje posebno pogađa farmere u EU, koji misle da se pravila o dobrobiti životinja suviše striktno tumače i kontrolišu, što za, recimo, piletinu koja se uveze iz Ukrajine, zatim preradi u Holandiji i prodaje na tržištu kao EU proizvod, ne važi. Zbog tih pravila, recimo, Srbija ne samo da ne može da izvozi jaja u EU nego ne može ni da ih prevozi preko njene teritorije ka trećim zemljama. U pitanju su uslovi u kavezima za kokoške. Neko bi rekao, eto dokle to ide, ali primena tih pravila rezultira kvalitetom proizvoda koji se prodaju na EU tržištu.
Kada je Ursula fon der Lajen javila u Vašington da je postignut sporazum između svih 27 država članica o pomoći Ukrajini u iznosu od 50 milijardi evra do kraja 2027. godine, još se nije bio slegao dim od zapaljenih guma, slame i kontejnera ispred Evropskog parlamenta, predstavnici poljoprivrednika našli su se za istim stolom sa najvišim predstavnicima EU. Predsednica Evropske komisije sa belgijskim i holandskim premijerima, saopštila je nakon sastanka da ih je čula i da EU razume njihove zahteve.
Ona je samo dve nedelje ranije pokrenula Strateški dijalog o budućnosti evropske poljoprivrede. Otvarajući prvi sastanak tim povodom ona je naglasila da je “poljoprivreda kičma Evropske unije i vitalni pokretač održivog razvoja u ruralnim područjima”, a odmah zatim dodala da se i “ciljevi ove politike mogu i moraju ostvarivati paralelno sa ciljevima Zelene agende. Obe su nam potrebne”. Strateški dijalog treba da okupi sve relevantne aktere: od reprezentativnih udruženja poljoprivrednih proizvođača, preko naučne zajednice i stručne javnosti, do civilnog društva i predstavnika sindikata…
Predsedavaće nemački profesor Štrohšnajder, koji je predsedavao komisiji o budućnosti poljoprivrede u svojoj zemlji. Neće mu biti lako. Jednom sam organizovala u Konventu, samo jednom i nikad više, zajednički sastanak radnih grupa za industriju, poljoprivredu i zaštitu životne sredine (poglavlja 20, 11, 12, 27) sa oko 120 učesnika iz svih ovih kategorija, plus mediji, plus predstavnici relevantnih resora vlade. Nije bilo uobičajene konfrontacije između vlade i civilnog društva, nego između onih koji su vrlo posvećeni oblastima kojima se bave. Predstavnici industrije i poljoprivrede rekli su da ako se primeni sve ono što traže aktivisti za zaštitu životne sredine, industrija i poljoprivreda će biti uništene i poumiraćemo od gladi, a ovi drugi su tvrdili da ako se ne promeni industrijska i poljoprivredna politika, poumiraćemo od zagađenja zemlje vode i vazduha. Tu nikakvog dijaloga nije moglo biti, ti ljudi se međusobno ne čuju, već se optužuju kao smrtni neprijatelji. Tako će biti i u Evropskoj uniji gde aktivisti za zaštitu životne sredine vode borbu protiv nemačkog Bayera, na primer, zbog proizvodnje i prodaje pesticida koji su dokazano kancerogeni i otrovni, pa se na bazi sudskih presuda neki pesticidi čas zabranjuju, čas vraćaju u upotrebu.
Poljoprivrednici država koje su postale članice EU u prethodnih 20 godina, najveći su dobitnici od svih kategorija stanovništva. Mađarska je tokom pristupnog perioda dobila za poljoprivredu 53 miliona, a kao članica čak 555 miliona, dakle deset puta više. Rumunija je, dok je bila kandidat, imala godišnje na raspolaganju 193,3 miliona a kao članica 1,26 milijardi evra. Slovačka kao kandidat 25,6 miliona a kao članica 285,2 miliona evra… sve ukupno Evropska unija je za osam država koje su postale članice te 2004. godine izdvojila 3,12 milijardi evra ali se iz kruga u krug proširenja iznos koji su države uspevale da povuku smanjivao. Prvi razlog je loša pripremljenost, a drugi sve strože procedure.
To je danas slučaj sa Srbijom, koja nije uspela da povuče ni sredstva iz pretpristupnog fonda IPARD II, a tek treba da iskoristi IPARD III. Ta 4,5 miliona su za naš bedni budžet za poljoprivredu ogromna, a u poređenju sa članicama EU to su zanemarljiva sredstva, a mi ni to nismo u stanju da potrošimo. Razlog su administrativni kapaciteti u Agenciji za agrarna plaćanja. Pričalo se jedno vreme da je za sve kriv jedan vremešni državni službenik pred penzijom koji je iz čiste pakosti odbijao silne aplikacije, pa je prekasno otkriven… ali problem je mnogo dublji i dugovečniji od njega. Ako pitate naše seljake, reći će da “neko” namerno uništava srpsku poljoprivredu.
Namah, kada vidite šta sve decenijama unazad nije rešeno, to stvarno tako izgleda. Naši su poljoprivrednici inače oduševljeni protestima svojih kolega u Evropskoj uniji. Možda oni biju bitku i za one koji tek dolaze, ako iko pretekne, naravno, do tad. U našem planu razvoja do 2027. godine, koji se još zove i “Skok u budućnost”, među šest ciljeva ili prioriteta, samo se jedan potcilj odnosi na poljoprivredu, koja treba da bude: održiva, konkurentna, produktivna, tehnološki napredna, uz povećanje stočnog fonda, direktne podrške poljoprivrednicima, i digitalizovana. Odlično zvuči, samo još i da se desi, u budžetu za početak.
Bilo kako bilo trenutno, Zajednička poljoprivredna politika Evropske unije direktno tangira 17 miliona ljudi, koji se bave poljoprivredom i koji su zahvaljujući protestima dobili kratkotrajne ustupke u vidu odlaganja primene najproblematičnijih mera za godinu dana, kao i oročavanje slobodnog uvoza iz Ukrajine na isto toliko. Ti ljudi su ekstremno osetljivi na bilo kakvo dalje izlaganje konkurenciji i to bi moglo dodatno da zakomplikuje proširenje na one zemlje koje su kandidati za članstvo a koje su listom pretežno poljoprivredne.
Do juna će se završiti strateški dijalog o novoj evropskoj poljoprivrednoj politici i biće izabrana nova Evropska komisija, a Srbija i druge države kandidati Zapadnog Balkana dostaviće planove reformi, kojima će im biti omogućen pristup budžetu od četiri milijarde evra razvojne pomoći, mimo pretpristupnih fondova. Za te pare ne mogu da se kupuju rakete. Evropski poljoprivrednici i građani su, videli smo, i na to vrlo osetljivi. Moraćemo svi zajedno na Zapadnom Balkanu da smislimo nešto mnogo pametnije i evropskije. Ili će Ukrajina, kupujući rakete, ući pre svih nas.
Ursula fon der Lajen je stupajući na dužnost 2019. godine u svom govoru Evropskom parlamentu iskoristila deo rečenice belgijskog premijera Lea Tindermansa iz 1975. godine. Ona je rekla “Delimo isti kontinent, delimo istu sudbinu”, ali ta rečenica ima nastavak. “Činjenica je da naš kontinent deli istu sudbinu, ali ta činjenica nije dovoljna. To mora da bude očigledno.” Hteo je da podvuče razliku između “Evrope na papiru” i “realne Evrope”, tj. načina na koji je građani vide. Drugi deo rečenice, sustigao je i Ursulu fon der Lajen i sve njene kolege, na kraju ovog teškog mandata, i to baš prošle nedelje, a do juna nema mnogo vremena da svakom građaninu Evropske unije postane vidljivo i očigledno koliko je ovaj projekat pozitivno uticao na njihove živote. Ove nedelje žalili su se poljoprivrednici, sledeće će ko zna ko.
Tagovi
