Koja je razlika između antisemitizma i anticionizma i zašto je važna?

Pripadnici islamističke militantne grupe Hamas upali su 7. oktobra na teritoriju Izraela i ubili više od 1.400 ljudi; Izrael je na to odgovorio vojnim operacijama koje su dovele do još drastičnijeg broja poginulih Palestinaca iz Pojasa Gaze, teritorije svima već poznate pod nazivom „zatvor na otvorenom“. U oba slučaja, žrtve su uglavnom civili, a konflikt je odjeknuo i u drugim delovima sveta, uključujući  i Sjedinjene Američke Države, gde je u talasu antisemitskih i antimuslimanskih incidenata život izgubio šestogodišnji dečak palestinsko-američkog porekla. Tako je ova tragedija oživela višegodišnje debate o anticionizmu i antisemitizmu, piše The Atlantic.

„Vidite, jasno je da su okoreli anticionisti s krajnje levice samo izokrenuta slika belih supremacista s krajnje desnice“, rekao je izvršni direktor Anti-Defamation League (ADL) Džonatan Grinblat za CNN. „Ne postoji više nijedan argument koji bi mogao da potkrepi tvrdnju da je anticionizam isto što i antisemitizam, jer je to jasno kao dan, a misliti da ekstremizam dolazi samo s jedne strane spektra, to je smešno i neozbiljno.“ Ovakva Grinbaltova osećanja prepoznata su i među izraelskim pristalicama, uključujući i medije poput The Wall Street Journal i The Jerusalem Post, u kojima je izneseno mišljenje da je pravo „osporavanja jevrejskog naroda i samo jevrejskog naroda, a koje je nažalost dato svim nacijama, u stvari pravo diskriminisanja Jevreja“.

Politički cionizam, najprostije rečeno, predstavlja verovanje da Jevreji u svojoj prapostojbini treba da imaju sopstvenu, jevrejsku državu. Isto tako najprostije rečeno, anticionizam je sve suprotno tome. Ako bi se nekako i utvrdilo da su većina Palestinaca ili onih koji sa njihovom nevoljom saosećaju anticionisti, u tome ne bi bilo ničega iznenađujućeg. I to je zato što, kako u knjizi „Pitanje Palestine“ piše Edvard Said „Arapi nisu bili na udaru benignog cionizma, već na udaru veoma moćne i diskriminatorne kulture“.

Naravno, postoje i ideje koje su zajedničke antisemitizmu i određenim oblicima anticionizma, kao što su na primer verovanja da Jevreji treba da budu proterani, ubijeni ili primorani da žive kao građani drugog reda. Invazija na dagestanski aerodrom i pokušaj masovnog linčna putnika koji stižu iz Tel Aviva, vandalsko skrnavljenje sinagoga u Madridu i Njujorku kao odgovor na akcije izraelske vlade, ili pretnje upućene jevrejskim studentima, sve su to izrazi nedvomislene mržnje prema Jevrejima.

Međutim, nema ničega antisemitskog u anticionističkim ubeđenjima da je postojanje verski ili etničke definisane države inheretno rasističko i da je jedino pravo rešenje sukoba, kako piše palestinsko-američki zagovornik Jusef Munajer, „jedna zajednička država u kojoj će ista prava imati i Izraelci i Palestinci“, sa ustavom koji „nedvosmislno garantuje da će ta država biti dom obema narodima i da oni, bez obzira na nacionalističke narative, imaju podjednake istorijske veze sa zemljom“.

Možda deluje pomalo naivno, ali svojevremeno su i neki od istaknutih mislilaca , poput Hane Arent i Martina Bubera, zagovarali ovu ideju. Godine 1921, jevrejski filozof Ahad Haam napisao je da arapski Palestinci „imaju istinsko pravo na zemlju zbog svog generacijskog boravka i rada na njoj“. 

„I njima je ova zemlja dom, i oni imaju pravo da razviju svoje nacionalne potencijale do maksimuma“, govorio je Ahad. I danas postoje istaknute ličnosti naklonjene ideji rešavanja problema uz pomoć jedne države, kao što su bivši predsednik Kneseta Avraham Burg, ili pisci Toni Džat i Piter Bejnart.

Apsurdno je to što se od Palestinaca ne zahteva da samo prihvate postojanje Izraela, već i da aktivno podrže ideju etnički definisane države koja im uskraćuje ravnopravno državljanstvo. Želeti jednaka prava i suprotstaviti se političkom aranžmanu koji je gotovo doveo do aparthejda – u tome nema ničega antisemitskog. Dok izraelski Jevreji zadržavaju prava gde god se unutar granica svoje države našli, Palestinci su, u zavisnosti od lokacije, suočeni s drakonskim ograničenjima prava na život i slobodu.

Očigledno je da u Izraelu postoje određeni faktori privrženi kreiranju jedinstvene države u kojoj bi svi imali jednaka prava, ali je kompleksnost situacije daleko veća. Palestinci već generacijama nose teret nasilja i rata, okupacije i diskriminacije. Ni vek nije prošao otkako je evropsko jevrejstvo skoro uništeno, a bekstvo Mizrahima (i dobrovoljno i prisilno), koji čine najveći deo jevrejske populacije Izraela, iz drugih bliskoistočnih i severnoafričkih zemalja još je i mlađe. Sve to samo izoštrava strahove i ljutnje nagomilane godinama i godinama sukoba, što nikako ne doprinosi pomirenju.

Efekat izjednačavanja anticionizma s antisemitizmom je stišavanje palestniskih kritika upućenih izraelskoj vladi. Opisivanje svake takve kritke kao inherentnog oblika netrpeljivosti koristi se zarad isključivanja tih kritičara iz društvenih tokova, da bi se suspendovali iz škola ili izgubili posao. Jedina istina je da se traženje jednakih prava ni u kom slučaju ne može smatrati antisemitizmom.