Izraelski ciljevi jasno se dele u dva pravca, koja kako rat sa Hamasom odmiče, imaju sve manje dodirnih tačaka. Nacionalni izraelski cilj je jasan – kontrola odnosa u regionu. Izrael je u dvadesete godine 21. veka ušao sa ciljem normalizacije odnosa sa određenim regionalnim akterima – sporazumi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i sa Bahreinom, kao i najava otopljavanja odnosa sa Sudanom i Saudijskom Arabijom – kako bi do izražaja došla njegova vojna i ekonomska nadmoć u okruženju.
Drugi pravac izraelskih ciljeva odnosi se na direktne ciljeve izraelske vlasti – Benjamin Netanjahu ima želju da se održi na premijerskoj poziciji i radi sve da u tome uspe. „Dok rat traje, nije moguće organizovati izbore“, jedna je od njegovih najupečatljivijih rečenica koje jasno objašnjavaju zašto izbegava prekid vatre na kome sve više insistiraju i određeni krugovi u Vašingtonu, ali i zbog čega je digao borbene avione F-35I „adir“ prvog aprila.
Nacionalne izraelske ciljeve i normalizaciju odnosa poremetio je napad Hamasa 7. oktobra, a što Netanjahu više bude insistirao na ostvarivanju svojih ciljeva, to će Izraelu biti teže da se vrati na kurs ostvarivanja nacionalnih. Ta činjenica, uz značajan pad bruto društvenog proizvoda i životnog standarda, ozbiljno trigeruje Izraelce.
Sa druge strane je situacija mnogo jasnija jer Iran oduvek ima samo jedan cilj – totalno uništenje Izraela. Oni su godinama na tome radili preko posrednika, povremeno se uključujući u sukobe, a napad Hamasa na Izrael doneo im je višestruku korist – prekinut je proces normalizacije odnosa Izraela i nekih zemalja u regionu i ponovo je Teheran percipiran kao najvažnija tačka islamskog sveta u borbi za „palestinsko pitanje“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA.
Tagovi
