Više tigrova živi u dvorištima, improvizovanim zoološkim vrtovima i kamionskim odmorištima u Sjedinjenim Državama nego što ih na svetu ima u prirodnim staništima. Ovaj fenomen podstrekuju ljudi poput Džozefa Maldonado-Pasadža, zvezde poznatije po imenu Džo Egzotik, kojeg sada svi znaju po „Tajger Kingu“, hit dokumentarnoj seriji na Netfliksu. Pre hapšenja i presude, Maldonado-Pasadž bio je jedan od najvećih uzgajivača i prodavaca tigrova i drugih velikih mačaka.
On je gomilao mačiće za vrlo isplative seanse maženja i fotografisanja, a potom ih se rešavao – legalno ili ne – kada bi postali previše opasni za igru. Neki su prodati kao kućni ljubimci, neki našli dom u zoološkim vrtovima gde su korišćeni za priplod. Neki su jednostavno nestali.
„Nazvala bih to krugom razmnožavanja i bacanja“, kaže Karni En Naser, ekspertkinja za dobrobit životinja sa Univerziteta Mičigen Stejt. Industrija maženja mladunčadi, kaže ona, „stvara krizu tigrova u Americi“. Najveći problemi su zlostavljanje životinja i nedostatak regulative i nadzora.
Mnogi ljudi koji su intervjuisani za potrebe „Tajger Kinga“ kažu da je priča koja je njima predstavljena bila da će dokumentarac na videlo izneti pitanje vlasništva nad velikim mačkama u Sjedinjenim Državama. Neki u filmu kažu da su Erik Gud i Rebeka Šejklin, koreditelji i koproducenti serije, tvrdili da prave verziju s velikim mačkama filma iz 2013. „Blackfish“, koji je doneo veliki odijum protiv kompanije SeaWorld.
Ali velike mačke i problemi koje one imaju izgubili su se u „sapunskoj drami“, kaže dr Naser.
„Tajger King“ govori o usponu Maldonado-Pasadža, koji je postao jedan od najvećih uzgajivača u Americi, a potom i njegovom padu iza rešetaka. Nakon što ga je tužila Kerol Baskin, aktivistkinja za velike mačke i vlasnica Big Cat Rescue, utočišta za životinje u Tampi, na Floridi, on je pokušao da je ubije.
Kada je Karl Aman, filmadžija čiji je rad usmeren na nelegalnu trgovinu divljim životinjama, pozvan da priča za „Tajger King“, Gud i Šejklinova rekli su mu da je to dobra šansa da kaže nešto o neprilikama u kojima se nalaze tigrovi. Ali on tvrdi da seriji nedostaje ozbiljna poruka.
„Ignorisali su tako ključan aspekt cele priče. To je promašena prilika.“
No u interesu zabave, neki režiseri mogu da se odmaknu od realnosti, kaže Stiven Kantor, reditelj dokumentarnih filmova. „To što čujete reč ‘dokumentarac’ ne znači da sve mora da bude stopostotno istinito“, kaže on.
Kritičari „Tajger Kinga“ tvrde da su Erik Gud i Rebeka Šejklin tu „dozvolu“ odneli nekoliko koraka dalje nego što je bilo potrebno. Iznosili su, navode, netačne informacije i izvlačili citate i kadrove iz konteksta.
Kerol Beskin je ponovo u fokusu javnosti nakon što je serija objavljena. Dobar deo te pažnje zapravo su pretnje smrću. Fanovi Džoa Egzotika napravili su na desetine „iventova“ na Fejsbuku, pozivajući pristalice da preuzmu Big Cat Rescue. Deo tih zlih namera možda je posledica izbora koje su napravile filmadžije. Gospođa Beskin i drugi kritičari kažu da su snimci montirani tako da izgleda da ona drži životinje kojima pomaže u premalim kavezima. (U Big Cat Rescue sve je po standardima Globalne federacije životinjskih utočišta.)
Ove i neke druge odluke, prema rečima Majkla Vebera, režisera dokumentarca o vlasnicima egzotičnih životinja „The Elephant in the Living Room“ („Slon u dnevnoj sobi“), učinili su da gledaoci pomisle da je ono što radi Kerol Beskin jednako loše kao i postupci Džoa Egzotika.
A kada uspešne serije kao što je „Tajger King“ pomalo izbrišu liniju između dokumentarca i rijaliti televizije, neki brinu o društvenim posledicama.
Režiser Glen Ziper kaže da može da bude opasno ako se u „gotovom proizvodu“ pojavi nešto što činjenično ne stoji.
„Posebno ako je to nešto što je veoma važno“, dodaje on.
Ovaj tekst objavljen je u Njujork tajmsu na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika
Tagovi
