LONDON – Koliko osoba može da ima prijatelja? U jednoj studiji iz 1993. Robin Danbar, britanski antropolog, izneo je teoriju da ljudska bića mogu da imaju najviše 150 značajnih odnosa, što je mera koja je postala poznata kao „Danbarov broj“.
No istraživači na Univerzitetu Stokholm nedavno su objavili naučni rad koji je doveo taj broj u pitanje. Njihova teza je da ljudi mogu da imaju mnogo više prijatelja – ali samo ako se potrude.
„Možemo da naučimo na hiljade decimala broja pi, a ako komuniciramo sa mnogo ljudi, postaćemo bolji u održavanju odnosa sa mnogo ljudi“, naveo je Johan Lind, autor studije, objavljene u časopisu „Biology Letters“.
U svom originalnom istraživanju, dr Danbar je proučavao majmune i čovekolike majmune i utvrdio da je veličina neokorteksa, dela mozga odgovornog za svesne misli, u korelaciji sa veličinom grupe u kojoj neka jedinka živi. Ljudski neokortekst je još veći, pa je izveo da je idealna veličina grupe kod ljudi, u proseku, 150.
U novoj studiji pak dr Lind i njegov tim koristili su nove podatke i statističke metode i ustanovili da veličina neokorteksa ne ograničava broj veza koje ljudi mogu da imaju. Tvrde da ne postoji maksimalan broj prijateljstava koji bi mogao da se utvrdi.
Dr Danbar, profesor evolutivne psihologije na Oksfordu, i dalje stoji pri svojim tezama.
Nova analiza je, kaže, „glupost, apsolutna glupost“, i dodaje da su naučnici iz Stokholma sproveli pogrešnu statističku analizu i pogrešno shvatili i nijanse njegovog istraživanja i međuljudske odnose.
„Zapanjen sam koliko nisu uspeli da shvate šta znače međuljudski odnosi“, rekao je Danbar.
Ovaj stručnjak definiše „značajne odnose“ kao ljude koje poznajete dovoljno dobro da se sa njima pozdravite srdačno kad god naletite na njih, u situacijama kao što je aerodrom. Taj broj tipično je između 100 i 250, a prosek je oko 150.
Na rođenju, počinje se sa jednim ili dva. Prijateljstva su na vrhuncu i kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama. Do tridesetih, ljudi imaju oko 150 veza, i taj broj ostaje isti do šezdesetih i sedamdesetih, kada kreće da pada.
„Ako dovoljno dugo poživite, vratićete se na prvobitni broj od jedan ili dva.“
U svojoj knjizi „Koliko prijatelja je potrebno jednoj osobi“, on ukazuje na istorijske i moderne primere. Oko 6000. godine pre nove ere, veličina neolitskog sela na Bliskom istoku bila je između 120 i 150 ljudi. Godine 1086, prosečno selo na teritoriji današnje Engleske brojalo je 160 stanovnika. U modernim vojskama, borbene jedinice u proseku imaju 130 do 150 ljudi, kaže on.
U stvarnosti ne postoji samo jedno pravilo za sve, priča dr Luiz Baret, profesorka psihologije na Univerzitetu Letbridž u Kanadi. „Ljudski život je istinski zamršen“, dodaje ona.
Profesorka Baret je i antropološkinja. Nije učestvovala u novoj studiji, a svojevremeno joj je dr Danbar bio profesor. Po njoj, nova statistička analiza deluje robustno.
„Moramo da ponovo razgovaramo o našim interpretacijama i hipotezama, s obzirom na nove podatke“, kaže ona.
Debata o međuljudskim odnosima dešava se nekako baš u trenutku kada ljudi razmišljaju koja prijateljstva treba, nakon pandemije, da obnove, a bez kojih možda i mogu. Koronavirus je umanjio naše društvene krugove, a mnoge kompanije spremaju se za manje, postpandemijske kancelarije.
Dr Danbar je svoju teoriju postavio pre nekoliko decenija, u rano doba interneta i mnogo pre nego što su društvene mreže promenile način na koji komuniciramo.
„Ovaj broj bi imao smisla kada bismo se i dalje bavili vizitkartama i kada bismo s ljudima razgovarali tet-a-tet. A to više nije naš svet“, kaže Anđela Li, profesorka na Kolumbija poslovnoj školi u Njujorku.
No Danbar uzvraća da njegova teorija i dalje drži vodu, čak i u hiperpovezanom svetu, jer je kvalitet odnosa na društvenim mrežama često nizak.
„Ovo nisu lični odnosi“, objašnjava on.
Tagovi
