„Koliko nas je upropastila naša narav, taj pucanj u Ferdinanda, koliko nas je samo koštao taj 27. mart…“: Tako je Tozovac pričao o Srbiji, nacionalizmu, Jugoslaviji, životu i radosti…

Nije Predrag Živković legenda. On je Tozovac. Kako je zapravo malo ljudi na ovom svetu imalo privilegiju da mu za života, a i mnogo vekova posle, sazna ime i prezime. Jednostavno je. Tozovac. Prepun je bio energije, ustajao, smejao se, kozer je bio. Kada se fotografisao držao je ruku u džepu.

Nije hteo da se slika u parku, hteo je baš tu za kafanskim stolom. To je slika, to je ta „prazna čaša na mom stolu“.

Predrag Živković Tozovac je preminuo od posledica koronavirusa, a Nedeljnik podseća na ispovest koju je, za kafanskim stolom, svojevremeno dao Vladimiru Bogdanoviću.

Nije pio, ali naručio je „roze“ jer ima nameru da pije kroz sagovornika. Dok su „bančili“ usred bela dana svi konobari su prilazili s velikim poštovanjem, stizala su pića sa susednih stolova dok je Tozovac pričao da nije tačna teorija da se u životu voli samo dva puta, a ko ima sreće i treći put.

Ovo je njegova priča.

„Nije tačno! Voleo sam sve žene! Voleo sam svaku ženu sa kojom sam bio, a bilo ih je mnogo i voleo sam ko zna koliko puta. A da sam domaćin, jesam. Veći i od Tita. Nekoliko puta sam ga iznenadio. A bogami i on je mene. Jednom smo tako lumpovali, ne znam više gde, i ‘stari’ me pita da li znam tu rusku pesmu. Kažem mu da znam da sviram, ali ne znam reči. Prati me, rekao mi je. I onda otpevao je tu rusku pesmu kao najveći profesionalac. Reći ću vam samo da je to jedna od najtežih i najzahtevnijih pesama u muzičkom smislu koje sam ikada čuo. Osećao sam se kao da pratim na harmonici Živana Saramandića! Bez trunke preterivanja, kada sam shvatio da jedan bravar nema šanse tako da peva, a još bolje da svira klavir ili da tako maestralno povede srpsko kolo! Onda vam je sve jasno. Jeste, baš je tako, napišite to, Tozovac stoji iza te izjave. Eto, to dosad nisam ispričao za novine. To su bili lepi dani, lepe godine, kada smo se družili. To je možda i najbitnije.“

Ivan Stambolić je sve to mogao da sredi. Ja to možda najbolje znam, zato to i govorim. Slušao sam i znao sam sve njegove planove. Mnogo smo o tome pričali u kafani

Beše, kao što je i Muci Draškić rekao u Ateljeu 212 kada su ga pitali o karijeri, slavi i umetničkim visinama, a on odgovorio – bitno je samo da smo se dobro družili, ništa više?

Baš tako. Bitno je samo da smo se dobro družili. Takvih dana više nema, ali ima ljudi. Na sreću ih je malo ostalo. To me i drži. Imam svoje kafane gde odlazim i to mi je dosta, gde nema boema već samo dobrih ljudi. Boema odavno već nema, možda ih nikad nije ni bilo. Lažem, bilo ih je u vreme Tina Ujevića, Disa i Đure Jakšića. Kada je televizija ušla među ljude, oni su prestali da razgovaraju, posle je bilo sve gore. Zapravo, boema više nema ni u Francuskoj, gde je sve to i počelo, a i da se razumemo – boem nije pijanac. Boem je gospodin, koji to konzumira kao način života, a ne kao kategoriju. Lično – nisam boem. Ja sam samo čovek koji je sve svoje pesme odsanjao i kome je bog dao da za života uvek i samo uveseljava ljude. Nisam nikako ni legenda. Pa to nije ni Tito bio, možda bi poneo tu titulu da nije bio maršal.

Zato vas danas vole i mladi i svaka nova generacija?

Ne. Vole me zato što su me njihove bake volele. To su im prenele u amanet, od malih nogu su im pričale, kada su i one bile mlade. Kada sam i ja bio mlad. A kad se setim, pored te muzike, koliko sam samo bio lep, kao Tarzan. I mlad. Pa kad se još pojavim sa harmonikom. Pa kako da me ne vole? I danas je tako. Obožavao me je i jedan Stane Dolanc, koji je, verovali ili ne, bio jedan od najvećih poznavalaca svetske muzike koje sam ikad upoznao. Ali to je druga priča, koja se prekinula kada su došla nova i „lepša vremena“. Sve se tada prekinulo.

Pa kako nam se ta priča prekinula?

Pa lako, i tragično. Otišao je jedan čovek koji je sve mogao da reši. Prvo je skrajnut, naravno. Posle mučki ubijen. Ivan Stambolić je sve to mogao da sredi. Ja to možda najbolje znam, zato to i govorim. Slušao sam i znao sam sve njegove planove. Mnogo smo o tome pričali u kafani. Pa verujte mi da bismo on i ja sa ovog kafanskog stola mogli sve rešiti. Takav je on bio. Da je ostao, ne bismo ratovali. Ništa od ovoga ne bi bilo. Na kraju krajeva, njegovom smrću i mi muzičari mnogo smo izgubili. Nije bilo više tih mitova, tih prelepih druženja i uvažavanja, jer Slobodan nije imao te manire. Nije nas pozivao na svečanosti. Došla su druga vremena, kada su preovladali neki besmisleni nacionalizmi, oni najprimitivniji. Pa pogledajte danas. Ja, Tozovac, pevač izvornog srpskog folklora, izvornog srpskog melosa, te harmonike, te srpske duše, koga i dalje svi vole da čuju u svih bivšim republikama. Pa, naravno da sam zato jugonostalgičar, ali i nacionalista u najpozitivnijem smislu. Nažalost, ta Jugoslavija je bila najlepša zemlja na svetu ispod koje je stalno čučao štapin sa eksplozivom koji je jedva čekao da plane. Tako smo ostali i bez Crne Gore u koju više ne idem. Ne sviđa mi se to što se tamo dogodilo i što nemamo više more na koje vekovno i iskonski imamo pravo. Ne volim što su nas odande izbrisali. Nema veze, tako su neki odlučili i neka im bude. Nije moje da o tome sudim i da se u politiku mešam. Moje je da pričam o pesmi, radosti i ljubavi. Jer od tri nijanse crne uvek biram najsvetliju. Ma, nisam nikada ni bio za crnu. Volim ružičastu, najružičastiju stranu života. Volim da uveseljavam ljude, a ne da pričam koliko nas je upropastila ta naša narav, taj pucanj u Ferdinanda, koliko nas je samo koštao taj 27. mart, neću o tome, hoću o radosti.

Nažalost, ta Jugoslavija je bila najlepša zemlja na svetu ispod koje je stalno čučao štapin sa eksplozivom koji je jedva čekao da plane. Tako smo ostali i bez Crne Gore u koju više ne idem

Čini se da vam je to misija?

Jeste. Sudbinom sam određen kao čovek koji širi radost života. Mislim da se bogu još za to nisam odužio, jer kosmos je za mene bog. Bog nije jedan čovek, po meni. Zato sam mu toliko i dužan. A što se tiče religije, tu čovek mora da se odredi. Manastir ili crkva. Ili nešto treće što mislim da sam ja. Kao neki borac za opšte dobro, za idealnu dobrotu, koju sam upoznao samo kod moje majke. Ona je bila savršeno dobra osoba. To nigde nisam video. Ja sam moju religiju o dobroti širio u kafani u ujedno shvatio da je najveća šteta što crkve ne rade i noću, što se tako rano zatvaraju, jer potrebno je da rade i tada. Zašto? Pa kada se vrata crkve zatvore, obično predveče, otvaraju se druga, kafanska, koja u sebi imaju i nešto loše. Kafana je sve dobro, ali i sve loše u ljudima. Tu se često otvaraju đavolja vrata. Jer sve u nama je bog i đavo i večita borba sa sobom, u svakom čoveku, zato i postoje molitve koje kažu „bože, spasi me od sebe“, što sam često u životu pomišljao. Ipak, u svoj toj mojoj veri, kafanskoj, ponekad je loše biti preterano dobar. Čovek mora da bude oprezan, jer život nije naivna priča.

Zato ste uvek, kako kažete, verovali u dobro i ljubav?

Da. Kad sam bio klinac danima sam se udvarao jednoj devojci. I baš kada mi je išlo najteže u tom jednom razgovoru ona me je prekinula i jednostavno mi rekla „ne davi, hajde da verujemo u ljubav na prvi pogled“. I baš tada i tako bilo je najlepše. Jer, kako kaže ona pesma „Ljubav je moja bila kao mehurići sapuna, dete se zezalo jedno, sa neba se smejala Luna“. Uvek sam imao potrebu da imam kontakt sa ljubavlju. Najlepša je ljubav kad se voli. Eto, i danas mi je najlepše samo zato što volim.

Volim da uveseljavam ljude, a ne da pričam koliko nas je upropastila ta naša narav, taj pucanj u Ferdinanda, koliko nas je samo koštao taj 27. mart, neću o tome, hoću o radosti

Kao što su i ljudi voleli i dalje pate za čuvenim triom Toza-Cune-Lepa?

Dobro je što smo sve troje uvek bili različiti. Ostali smo do kraja takvi i dosledni i naravno i dalje se dobro družimo, malo manje sa Lepom, koja poslednjih godina većinu vremena provodi u Kanadi. I odmah da prekinem možda čuveno pitanje da li ima novog Tozovca i takve muzike. Nema i ne treba da bude novog Tozovca. Klinci treba da nađu svoj pravac i svoj stil, da pronađu Tozovca u sebi, jer biti Toza je zapravo duša i način na koji iznosiš pesmu. Naravno, bilo bi lepo kada bi neko išao opet tim putem folklora i pravim, iskonskim, narodnim melosom. Na kraju samo je jedno bitno. Talenat je dar, a sve ostalo je vežba i uporan rad. Do kraja.

Izgleda da su došla druga vremena?

Neka, i treba da ih bude. Ali ne valja što smo u tim novim vremenima uništili sve dobro do starog. Nije to samo problem kod nas. Tako je i u svetu. Ako pomislim na moj Beograd, mogu da kažem da sam u tom, muzičkom smislu, ljut na njega što više nema Beogradskog proleća i ostalih festivala. Ali, s druge strane, nema više ni onog Sanrema koji je nekada bio oltar svetskog zabavnog pevanja. Sve se promenilo.

A vi i dalje svirate istim žarom?

Da. Sviram harmoniku na moj stari način. I dalje. Gotovo svakog dana. Mada, veliki je greh prema mom talentu što nemam studio, ipak, kada uzmem harmoniku još sebe umem da zapanjim. Odakle mi to u prstima, pitam se, možda je to sve iz familije poteklo, od malih nogu, potekao sam iz muzičke porodice iz srca Srbije, možda je to zbog toga. Sa harmonikom sam vezan više nego blizanci. Kada je uzmem, i danas, kao da sam na sedmom nebu.

Ako pomislim na moj Beograd, mogu da kažem da sam u tom, muzičkom smislu, ljut na njega što više nema Beogradskog proleća i ostalih festivala

Je l’ svirate još u kafani?

Ne. U stvari, da. Ali samo u krugu prijatelja. To da. I volim to i dalje da radim sa istim žarom kao i uvek. Našao sam sebi jedan mali raj na Dunavu, tamo sam stalno. To je kafana gde sam stalno. Pa kako bi Tozovac bez kafane. I tačno je, često odem i do nekih najmodernijih klubova usred noći gde me mladi prepoznaju. Ipak, odavno više ne putujem iz Beograda, jer proputovao sam za pet života. Što ja sad pod stare dana da čačkam mečku i da tražim đavola, da se negde skrljam usput. Pa ljudi, meni je još rano za spomenik krajputaš!

I kada Tozovac sluša muziku, čiju ličnu kartu najradije prepoznaje?

Klasike. Merima, Snežana Đurišić, Lepa, Miroslav, Olivera Katarina, pa to su neprolazne vrednosti. Baš me je sinoć zvala Olivera, prisećali smo se snimanja „Skupljača perja“. Pa to je neprolazno. Bili smo zajedno na tom snimanju, u toj kafanu u Pančevu. Meni je još to u ušima. To je jedini put kada sam Bati dao čistu desetku za glumu. To je maestralno uradio. Jer često su me glumci zvali da im dajem ocenu. Ne znam zašto mene, ali tako je bilo. Sećam se da me je do samog kraja Bata Stojković molio da uvek dolazim kada igra „Profesionalca“. Značilo mu je svaki put da mu kažem kako je odigrao.

Zato i ne biste ništa menjali u životu?

Ne bih, sigurno. Obično ljudi kažu rado bih se vratio u mladost, pa kažu „eh da mi je ova pamet“ i slične stvari. To je laž. Zapravo lažu sebe. Sa kojom si pameću rođen, ta te prati do groba. I kraj!