Koliko su nas 3. i 4. maj promenili društveno, psihološki, i kao ljude, i da li smo doživeli katarzu?
Nažalost, Tijana Mirović mišljenja je da slučaj male Danke jasno govori da se nismo promenili. Pratili smo, delili, komentarisali i verovali „medijima“ koji su od metaforičnih prerasli u prave lešinare: dozvolili smo da roditelji koji prolaze kroz pakao budu optuživani i napadani, a da mi gledamo i sudimo i „navijamo“ kao u gladijatorskoj areni. Svesno smo učestvovali ili smo ih u najboljem slučaju pasivno podržali tako što ih nismo kaznili. Nismo bojkotovali, nismo jasno i glasno rekli „ovo nije u redu i ja na ovo ne pristajem“. Naprotiv.
„Možda sam prekritična ali mislim da kao društvo nismo na pravi način bili tu ni za decu ni za sve one koji trpe nasilje. Svaku vest o nasilju, ubijenoj ženi ili detetu koje je preminulo od suicida ili prijavilo nasilje, mi smo ili relativizovali ili glasno protestovali bez neke suštinske akcije. Onda se sve umiri do narednog slučaja i tako ukrug.“ Kao društvo nismo mnogo uradili na planu prevencije, dodaje ona. Prebacivali smo odgovornost i tražili krivce, umesto da svi zajedno procenimo šta mora da se menja i da menjamo.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.