Krajem prošle godine šokirao sam se čitajući istraživanja u nekoj američkoj srednjoj školi.
Pitali su devojčice šta bi radile da od sutra na svetu nema muškaraca.
I više od 70 odsto je odgovorilo: „Šetale bismo uveče gradom.“
Onda prošle nedelje priča o Miroslavu Aleksiću. Toga sam se setio.
Kao i Hararija, koji u svetskom bestseleru pokazuje da su samo kultura i obrazovanje doveli Homo sapiensa, odnosno muškarca, da bude manje nasilan. Pre nekoliko hiljada godina mužjak, ili šta li već, imao je 80 odsto šansi da nastrada nasilnom smrću…
Taj broj stalno pada. Nikada u istoriji nije bilo manje nasilja nad ženama. Samo se o tome danas glasnije priča.
Stasale su i nove generacije devojaka. Odavno obrazovanije od muškaraca, ali i nezavisnije, hrabrije…
Baš kakve su prošle nedelje raskrinkale mrežu Miroslava Aleksića.
Neće klinci više nikome da ćute, pošto to može svakom da se desi, bez obzira što to ne shvata mentalno razgibavanje.
Ovo je, ipak, mnogo gore, jer svako može da te udari štanglom na ulici i siluje. I mene. I njih dvojicu.
Ali ovo može bukvalno da se okvalifikuje kao neka vrsta incesta.
Makar se taj psihopata tako predstavljao. Tako je radio. Tako je poništavao ličnosti. Pleo svoju mrežu.
Stalo mu je na put dete od 16 godina. Ustala je kada je predator krenuo na nju. I odmah sve ispričala roditeljima.
Njenu priču čule su druge devojke. Pa je čula Milena Radulović.
I zatim uradila istorijsku stvar. Vidim da to i dalje mnogi ne shvataju.
Postoji ona scena u legendarnom filmu „Maratonac“ s Dastinom Hofmanom kad Jevrejka na ulici u Njujorku prepozna dželata iz logora. I prvo gubi glas! Vrišti beščujno!
To je jedna od najjačih filmskih scena, koju očigledno ovaj „dramski umetnik“ nije pričao deci, a koju sam shvatio do kraja kada sam kao mlad novinar otišao da napravim ispovest dvojice logoraša, nakon što je Nemačka krenula da plaća odštetu.
Dva sata prepričavali su mi najstrašnije grozote Jasenovca, zapečaćenih vozova, norveških logora. Hladno i bez emocija.
I onda se jedan od njih setio upravnika logora. Rekao mu je ime, i počeo da se trese. Posle 50 godina.
Baš kao Jevrejka u filmu. Nemi vrisak. Plač. Susret sa zlom!
To je prešla Milena, za primitivce (po Hararijevoj definiciji), koji je pitaju: zašto sada?
Nije ovo, ipak, samo naš slučaj. Niti naše društvo.
Miroslav Aleksić bio bi sahranjen u Aleji velikana da je umro pre 20 dana.
Ali i Džimi Savil je bio ser i legenda Britanije. Majkl Džekson je umro „nevin“. Bil Kozbi je bio „tata američke nacije“.
Svuda se to dešava. I svuda izgleda baš ovako.
Sektaški, kultovski, uklopljeno u oblandu vere, obrazovanja, ili ne znam ni ja čega.
U dokumentarcu o unuci kneginje Jelisavete i čuvenom seks-kultu NXIVM bukvalno se vidi matrica.
Lažni prorok. Čovek koji propoveda gluposti. Fascinira neobrazovane ili u ovom slučaju decu, nekim citatom Aristotela.
Priča o svemu osim o onome o čemu bi trebalo da priča… Pa da li je to bio čas veronauke, književnosti, ili glume? Šta je to snimio Aleksić, osim jedne svadbe? Šta znači da je terao decu da čitaju jednu knjigu nedeljno? Pa što ih vi ne naterate, ako vam je to važno!?
Jedna stvar krije se u detalju.
Zar nije korupcija što je njegova supruga decenijama primala klince na FDU, iako je, pride, bila i predavač u ovoj školi? Na to pitanje očekujem odgovor FDU, a ne gluposti da je bila jedna u komisiji.
Ako prestanemo da se lažemo, a makar su nas to zamolila ova deca – roditelji su najviše zbog toga birali tu školu…
A sad smo shvatli šta su birali…
Tako to danas rade Nemci. Slikaju manijaka kad prođe na crveno, pošto ne znaju da li je njihovo dete na sledećem semaforu.
Ne smemo da okrećemo glavu na ovakve stvari. Obrazovani ljudi i dobri pedagozi ne pričaju deci da su klempava ili debela. Ne uče ih da mrze druge nacije. I sve to piše u „Homo sapiensu“ i „Homo deusu“.
Ovome čija je sušta suprotnost Miroslav Aleksić. A čije su ogledalo Milena Radulović i ostale devojke.
Ko spase jedan ljudski život, spasao je svet… A one su upravo to uradile!
S tim što će makar narednih dana mnogo žena slobodnije da ode na fakultet, posao, ili da se konačno – uveče prošeta gradom.
SPECIJALNO IZDANJE NEDELJNIKA NA SVIM KIOSCIMA: Hrabro i potresno svedočenje Milene i drugih devojaka o sistematskom zločinu kakav Beograd ne pamti. Cela priča o zlostavljanju, manipulaciji i prevari „vrsnog pedagoga“ Miroslava Aleksića…
SVI ČITAOCI NA POKLON DOBIJAJU I KNJIGU O JOVANKI BROZ
Tagovi
Stojan
Velemajstorski!
k
Odlicno napisano. Hvala! Ovo se zove saveznik iliti ally. Tek nam slijedi osudjivati one koji pocinjavaju emotivno nasilje.
Jelica Milutinović
Divan članak. Hvala Vam gospodine.
Александар Поповић
Одличан текст, као и одлука Недељника да број посвети, може се слободно рећи, афери века “Мика предатор”. Оно што мене лично брине је толика (не)одговорност многобројних родитеља. Који “нула човеку” препуштају судбину своје деце, свог непроцењивог блага. Или због лењости, психичке недораслости за улогу мајке-оца, жељом да им деца пто брже стигну до статуса “звезда”. И ту је срж све ове трагедије наше паметне младежи.
petrovic ranko
ovaj tekst je sublimat svih ozbiljnih i mnogih koji su potrčali da budu prvi u komentaru.Precizno,surovo istinito sa direktno postavljenim pitanjima,društvu,fakultetu i roditeljima.
Danilo
Odličan tekst, ali molim Vas da se osvrnemo i na roditelje te djece (ili tih djevojčica) koji su imperativ uspjeha oni njima nametnuili i kakve su modele kompromisa predstavljali da je TEK SADA jedna 16-ogodišnjakinja odlučila da se povjeri svojim roditeljima!? Karijerni i životni modeli koji neki roditelji predstavljaju svojoj djeci takođe doprinose tome da se za monstrozno ponašanje ne sazna ne vrijeme.
Danica Mitic
Bravo ,divno napisano ,sustina dogadjaja.Hvala sto ste mizagrejali dusu posle hladnoce i tuge koju su izazvle patnju devojaka. A koliko ih jos ceka zlih komentara primitivca i bolesnika.Divne i hrabre Orleanke .
olivera
Imam cerku Mileninog uzrasta i uvek govorim da je to generacija bolja od nas! Obrazovaniji su, hrabriji, manje skloni kompromisima iz licnog interesa, nisu licemeri i racundzije, karijeristi i poltroni......Hvala vam i izvinite!