Ne postoji republika koja se sebe toliko stidi kao Postpetooktobarska. I meni je to najjači utisak ove nazovi-dvadesetogodišnjice.
O Petom oktobru nisu pričali ni Vesić, ni Mali, ni Zorana, ni Ana, ni kum Nikola, svi ovi koji su Petog oktobra bili ispred Skupštine, već samo mračno krilo koje je za sve, po običaju, optužilo sile mraka.
Okej, Milošević očigledno nije pokušao da ukrade izbore? Nije dobio 400.000 glasova manje od Koštunice, pa pokušao to da preuredi u drugom krugu.
Najvažnije je da li su Amerikanci dali pare? Kao da ih danas ne daju? Kao da ih ne daje EU?
Samo su ih tada primali izdajnici, a danas patriote.
Nisam razumeo ni poređenje Petog oktobra sa 27. martom, pošto je 27. mart uveo ovu zemlju u komunizam, a Peti oktobar je iz komunizma izbavio.
Dvadeset sedmi mart je klasičan vojni puč, sa Simovićem i Borom Mirkovićem na čelu, potpomognut Englezima koji su želeli da nas uvuku u rat, dok je Petog oktobra diktator sa Dedinja hteo po drugi put da izvuče tenkove na ulice Beograda, ali je narod uradio svoje.
Milošević je, da podsetim, ubijao političke protivnike (svedoci, sudske presude), druge narode, svoj narod. Doveo je do najvećeg ekonomskog sloma jedne zemlje, najtežih sankcija u istoriji, čak i sportskih, za koje je glasala i bratska Rusija, pokrao je deviznu štednju, oterao mlade, uprljao čak i istoriju naroda sa brutalnim zločinima u naše ime.
Ali važnije je izgleda da li je neki medij dobio neki grant iz Amerike, od toga da li je Služba ubila vlasnika tog medija.
Ili kako je opozicija dobila novac da štampa plakate, umesto Vuka koji očigledno nije pobegao od Službe, već od američkih dolara u opoziciju opoziciji.
Vojislav Koštunica je uredniku Nedeljnika Dušanu Teleskoviću rekao da je to bio dan „rušenja komunizma sa deset godina zakašnjenja“. I zaista – nema tačnije ocene.
Pre Petog oktobra strane kompanije mogle su da kupe 49 odsto vlasništva u firmi, kao danas u Kini, tako da je ovo u ekonomskom smislu klasična Postpetooktobarska republika, koja uz to ide u EU integracije, a ne Miloševićeve sulude ponude Savezu Rusije i Belorusije, ili onog ulaska u NATO kad je Milutinović Hilu rekao čuveno: „Kris, hajde da uđemo u NATO.“
Najveća zaostavština Petog oktobra trebalo je da bude smenjivost vlasti, koja je tada, kako je takođe u ovom listu otkrio Čedomir Antić, prvi put pala od 1905. na izborima koje je sama raspisala.
Rasprava sa totalitarcima ne dolazi u obzir i liči na polemiku sa Kristijanom o pravosudnom sistemu.
Dakle – rijaliti.
Vučić se nije izjašnjavao o Petom oktobru, osim što je na taj dan saopštio da će Ana Brnabić da bude stari-novi premijer.
Njegova stara teza po kojoj Miloševiću ne može da oprosti što je ekonomski uništio zemlju, a petooktobarcima što su je opljačkali, u konstrukciji je nelogična.
Ne možeš da pokradeš uništeno, plus glavni ekonomski akteri Petog oktobra danas su njegovi saradnici.
Ni opozicija se nije proslavila obeležavanjem Petog oktobra.
Više je sve ličilo na dečje priče o tome ko je gde bio kada je krenula tuča u školskom dvorištu.
Iako je opoziciju stigao usud upravo Se-Pe-O-a. Uništavanjem Demokratske stranke, i samouništavanjem Demokratske stranke Srbije, u opoziciji su ostale samo privatne stranke opozicionih lidera.
A to je onaj gemišt u DOS-u.
I zato je meni jedno pitanje koje mi je prvo izgledalo bez veze postalo važno. Jedan kolega, pripremajući neku emisiju, pitao me je da li može da me pita gde sam bio Petog oktobra.
Posle prvog iznenađenja shvatio sam da moju generaciju koja je tada počinjala da radi treba to pitati. I kao građane, i kao novinare.
Jer ja sam tada kao reporter Frankfurtskih vesti spavao u Kolubari, pa kao Jelena Zorić trčao Petog oktobra, od Skupštine do RTS-a, do Majke Jevrosime, i na kraju Skupštine grada.
Ali ono što mi je zbog ovog pitanja postalo čudno jeste da se sećam da sam jedini uradio Džoa to veče, što je ono kao osnovno, i za to dobio nagradu od 300 maraka.
Ako su starije kolege jurile ozbiljnije teme, Đinđića i Koštunicu, ili neke fotelje, postavlja se pitanje gde je bila ova generacija koja je danas stasala.
Da li je sve isto baš kao i tada? Kada pogledaš Tviter ili ove što su uveče menjali strane, meni izgleda da jeste.
Pošteno!
***
*Kolumna Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 456
Novu kolumnu čitajte u novom Nedeljniku (uz dva vredna poklona) od četvrtka 15. oktobra
Tagovi
