Nema ništa jače na ovom svetu od neorganizovanih stvari… Poput spontanog okupljanja posle iznenadne smrti Đorđa Balaševića u gradovima bivše Jugoslavije.
Nema ni ništa važnije nego kad o nekome možete da sudite na osnovu dela, a ne na osnovu anegdota i priča ljudi koji se samoproglašavaju nečijim prijateljima, kao u Đinđićevom slučaju.
Smrt Đorđa Balaševića ispunila je oba uslova. Pokazalo se po stoti put da Nemačka može da progna Štefana Cvajga, ali da će samo njegovo ime ostati u njenoj istoriji, za razliku od u tom trenutku popularnih nacističkih pisaca čija imena će da zaborave i njihova deca. Tako će biti dok jednom ne pobedi fašizam, ili neki drugi mrak, iako i iz mračnog srednjeg veka uglavnom pamtimo humaniste.
Samo u Beogradu nije bilo spontanog okupljanja za Đorđa Balaševića prve večeri. Kako to? Da li je to Beograd ostao ravnodušan prema čoveku koji je najveće stvari napravio u ovom gradu, ili je to samo definitivan dokaz da je prestonica emigrirala na Tviter, Fejsbuk i Instagram, na kome su svi imali šta da kažu o srpskom Bobu Dilanu?
BALAŠEVIĆEVA SMRT, IPAK, BILA JE I jedan fenomen. Ćirilica u Zagrebu, pesma u Splitu, gradonačelnik Ljubljane na privatnoj sahrani, saučešća iz Skoplja, Podgorice, Sarajeva, Banjaluke… Patrijaršije.
Samo u Beogradu nije bilo spontanog okupljanja prve večeri. Kako to? Da li je to Beograd ostao ravnodušan prema čoveku koji je najveće stvari napravio u ovom gradu, ili je to samo definitivan dokaz da je prestonica emigrirala na Tviter, Fejsbuk i Instagram, na kome su svi imali šta da kažu o srpskom Bobu Dilanu? Mislim da je ovo drugo, zbog čega bi Mark Zakerberg u Domu omladine trebalo da sprovede prvu, drugu i treću fazu istraživanja društvenih mreža.
Beograđani su zapalili sveće kada je stigao poziv sa Fejsa, ali i pokazali da se definitivno nalaze u nekom stanju „unutrašnje emigracije“, kao u SSSR-u.
Tu su, a kao da nisu tu.
JUTARNJI LIST JE PRVI OBJAVIO DA je Balaševićeva smrt označila duhovnu smrt Jugoslavije, što je i tema ovog broja Nedeljnika.
To ne može da se isfolira. Nije dovoljno da kažete kao Tramp da poštujete žene (ajde?!) ili kao neki ultradesničar da nemate ništa protiv gejeva (evo, celom svetu je lakše zbog jednog idiota).
Stvari na kraju uvek dobiju svoje pravo ime. Kao kod Gage Nikolića, Olivera, Mire Furlan, Balaševića. Ko je napravio ime u velikoj zemlji, taj je velika zvezda.
Sve ostalo je lokalnog karaktera, uključujući veliki grad koji smo zajednički stvorili.
I ZATO SU LJUDI, S PRAVOM, osetili da je ovo kraj iluzije o zajedničkom jugoslovenskom kulturnom prostoru. Realno, to nije ni imalo neke šanse. Možda će pojedini pisci i u budućnosti da pričaju o zajedničkom jeziku, možda će neki sitkom da pronađe put do gledalaca, ali nikada više nijedne novine neće kao nekada Start u Srbiji da prodaju 100.000 primeraka.
Dakle, nema jedinstvenog kulturnog prostora. Priča o mini-Šengenu je jalova koliko slovenački pokušaj prodora u razlupanu Srbiju 2000. godine.
Neki drugi su gospodari ovde. Nama ostaju mafija i narodnjaci, sasvim suprotna stvar od ove koju je predstavljao Đorđe Balašević.
I ZATO JE NJEGOV KONCERT U Sarajevu 1998. bio istorijski. To je bilo verovanje da je stvari moguće popraviti jednakom brzinom kojom su se pokvarile.
Evo nas 25 godina kasnije, još dalje nego te večeri u Skenderiji. Za 25 biće još dalje. Jednostavno je to. Kad krene nasilje, pa još takvo nasilje, u porodici, u kafani, u društvu… Gotovo je.
Mi danas imamo narode koji se prepiru oko Dare i Aide; još gore, koji imaju Daru i Aidu, a očekujemo da se probudimo u „američkom snu“, u kojem će Gaga preko noći da postane Spilberg (baš smo morali da se poredimo sa „Šindlerovom listom“?), a nacija da pronađe mir jednim filmom kad već nije mogla večnim spomenikom u koji će da ugravira 20.101 imenom i prezimenom popisano ubijeno dete u jedinom takvom logoru u istoriji.
Kakvo mi mišljenje imamo o sebi, koje nam pomaže u sportu, ali u životu od nas pravi infantilce koji misle da će posle tuče oko igrice da odu na sladoled.
Tako je i Sarajevo početkom devedesetih verovalo da Beograd neće to da dozvoli. A tenkovi su prvo izašli na naše ulice.
I videlo se već tada da Balašević ne može da pobedi. Kao što se to videlo i 1998, i 2000. Kao što se vidi i danas.
To je naša tragedija. I ovamo i tamo.
To je ringišpil u našoj glavi…
*Uvodnik Veljka Lalića iz Nedeljnika br. 476. Novu kolumnu čitajte u novom broju Nedeljnika koji izlazi u četvrtak 4. marta
Tagovi
