Sport je najlepša stvar na svetu zato što se u njemu ništa ne dešava slučajno, iako često, posebno u fudbalu, sve izgleda kao neka božanska pravda. Nema toga…
Barselona je izgubila od Liverpula jer od odlaska Gvardiole igra samo na Mesija, koji je postao i selektor i trener, kako na Nou Kampu, tako u do nekada velikoj Argentini. Ko bi drugi sa pet metara gledao samo kako da Mesiju doda loptu, kao oni u prvom poluvremenu kada su mogli sve da reše, baš kao što niko drugi tada ne bi krenuo da dribla kao Mesi koji je to navikao u španskoj ligi protiv Selte.
Samo što je s druge strane bio Liverpul koji to ne sme da radi ni protiv Fulama koji je ispao iz Lige, a kome ni blizu sto bodova nije bilo dovoljno da posle 30 godina uzme Premijer ligu.
Englezi imaju NBA u fudbalu zbog čega će i finale Lige šampiona da igraju dva tima iz Engleske koji u svom prvenstvu nisu uzeli titulu 30 godina!
Ali, da ne pričam puno o fudbalu, iako kao i svaki Srbin mnogo volim da se pravim pametan oko sporta.
Moja pasija je pravi NBA zbog kojeg poslednjih meseci imam džet-leg usred Beograda, odnosno spavam na po dva-tri sata na prekide, svaki put kada igra Jokić.
Sada razmišljam šta da radim do oktobra, pošto mi se srpska politika odavno zgadila, ostali sport ne pratim, dok domaće kanale uključim samo kada i televizor onih nekoliko sekundi dok ne odem na Netfliks, Amazon ili NBA League Pass.
EON sam uzeo samo zbog „Utiska“, toliko ga puta i uključio, iako sam poslednji „Utisak“ odgledao tačno 15 minuta dok nije krenulo predstavljanje za NBA i Prokić izgovorio odvratnu rečenicu posle koje se pitaš kolike su granice našeg kulovluka ukoliko su nam takvi liberali.
No, kao racionalni posmatrač sporta znao sam da će Denver da izgubi ukoliko dođe do neizvesne završnice (redakcija mi je svedok), pošto centar ne može da prelomi utakmicu, pa makar to bio i Jokić, dok su Lilard i naš kolega diplomirani novinar Mekolum bili superiorni za bekove Denvera, posebno mladog Mareja kojeg je otac izdrilovao kao Srđan Novaka Đokovića.
Tako je i bilo. Jokić je napravio pogrešan pas i promašio slobodno, a Lilard dao dve trojke iako ga nije išlo celu utakmicu. Mekolum je odigrao za Pulicera… A ko god misli da je Denveru malo falilo, ili je sportski patetik ili navija za Liverpul…
Meni je, ipak, nešto mentalitetski bilo zanimljivo. Kako oni Amerikanci mirno gledaju takvu utakmicu, pojedu hot-dog i odu kućama, dok smo se Miladinović i ja dva dana osećali kao da nam je uginuo pas.
Da li je to pitanje kulture? One tamošnje gde se odmalena spremaš na tvrdu utakmicu i razočaranja, u kojoj su svi dobri kao i ti ili bolji od tebe. Da ne idemo dalje od Njujork Niksa ili Ajvi lige gde od najbolje dece svake godine šansu dobije samo njih četiri odsto.
I onda sad godinama slušamo kako smo preforsirali decu. Ajde. A u čemu to? Kome ovde zavisi plata od toga koju će gimnaziju da upiše ili kakav će uspeh da ostvari na nekom poslu…
Zar u našem deljenju nije presudno koliko ćeš da se približiš juče Tadiću ili danas Vučiću? Kao da smo u nekoj srednjovekovnoj monarhiji u kojoj što ti je deda bio veći poltron, imaš veće šanse da naslediš kuću na Dedinju.
Mi smo kao nacija jedino uspešni u sportu, i to onom u kojem smo napravili sistem poput košarke, gde tata ne može da ti ubaci trojku.
To je lepo objasnio Veljko Paunović koji je sa klincima osvojio Svetsko prvenstvo u fudbalu, i to na produžetke, u kojima uvek pobedi ekipa koja se više spremala.
Kad treniraš kao Roki Balboa, onda uvek kada je poslednja runda i udariš kao Roki Balboa. „Adrijeeennn…“
To je i onaj penal Darka Pančeva koji je on objasnio rečenicom Maksa Vebera na makedonski način: „Sreća prati velike, sreća velike prati.“
I sad mi vi recite gde smo mi to zaslužili, osim u košarci…
Tagovi
Dragan
Vaterpolo, streljaštvo, odbojka, ...