Postoji li bar jedan urbanistički konsenzus vlasti i opozicije – onaj da je „Staklenac“ preko puta Trga republike neka vrsta rugla i da ga kao „privremeni objekat treba srušiti“?
I ko nije iz Beograda, zna za „Staklenac“ – tržni centar pored prestoničkog Trga republike (slobode). Počeo je da radi 1989. godine. Sačekao je raspad Jugoslavije, bio svedok 9. marta i drugih važnih političkih, kulturnih i zabavnih dešavanja.
Nikada, verujte mi, u realnom životu nisam sreo čoveka kome taj „Staklenac“ toliko smeta, a sreo sam mnoge koji su u njega rado voleli da idu, i koji ga i danas gotive iako u njega ne idu. Ravnodušnih je naravno i nažalost ubedljivo najviše. Tamo je bilo i „leviski“ i „dizel“ farmerki, i solidnih brzinskih picerija i sendvičara, pokoja galerijica, mogao si da kupiš i karte za gradski prevoz, ispod njega se čekala „dvadesetsedmica“ za Mirijevo (nešto je od toga i ostalo), u njemu je bio kultni „Medija centar“. Ovde su kafu pili Filip David i Hari Štajner… „Čaršija“, u najlepšem smislu reči. Topao je „Staklenac“ kad ste pored njega, iz daljine ekstravagantan, a jednom mom prijatelju iz Danske kad ga je prvi put video zaličio je na „muzej konceptualne umetnosti“.
Najtragičnija će biti tišina – moguće i bastaćevaca, ne samo vesićevaca kad se bude rušio.
Ceo tekst Zorana Panovića „Staklenac, Depo, Rudo – ‘Muzej novog talasa’ ili ‘Muzej tranzicije'“ čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. maja. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika, najpoznatijeg svetskog lista za intelektualce, sa senzacionalnim tekstom “Manipulacija i rat na Kosovu: Najveća lažna vest s kraja 20. veka”
Tagovi
