Komentar dana: Slučaj Milana Kalinića i kako se to brani drug

Lako je upasti u tuču koju zaista niste želeli.

Ima onih dana kada, šta god da uradite, sve pršti od agresije, i ta tuča uopšte ne mora da podrazumeva fizički kontakt: verbalni udarci podjednako mogu da budu snažni. I da, kada rade živci, sve, opet, završi pesnicama.

Pesnice može da pokrene i pogrešan pogled, skretanje u pogrešnu ulicu, pogrešno parkiranje, pogrešna osoba…

A nekada to može da bude i pogrešno mesto na tribinama tokom košarkaškog derbija.

Koji god da je bio rezultat utakmice Crvena zvezda – Partizan u „Pioniru“, nekako je ostao sporedan za naslovne strane i društvene mreže.

Ionako je medijima „šorka“ uvek zanimljivija, pa su meč obeležili oni uz liniju, u ovom slučaju u VIP loži. Tuča glumca i voditelja Milana Kalinića sa Daliborom Dadom Krkovićem, kako kažu privatnikom iz Kule i nekadašnjim sponzorom Zvezde, završila je, a gde bi, nego u tabloidim.

Video nije morao da bude šerovan milion puta: dovoljno je bilo otići na bilo koji medij i videti zbog čega najavljuju da je protiv glumca, ali i Krkovića, podneta krivična prijava i da bi Kalinić za takav prestup na sportskom dogadaju mogao da dobije kaznu od 50 do 150.000 dinara i od 30 do 60 dana zatvora, odnosno po nekim tumačenjima i do pet godina zatvora.

„Isto bih reagovao. Pogotovo kada neko divljački nasrće na sve okolo… Kako se drugačije reaguje u toj situaciji, kada neko napada tvog prijatelja? Možda je i sam sebi razbio glavu, možda sam i ja… ne znam“, rekao je izmedu ostalog Kalinić gostujući kod Sarape. „Ja sam se pobio jer sam branio svog druga.“

Kako se brani drug?

Ili, kako je to pitanje postavio Kalinić: „Kako se drugačie reaguje u toj situaciji, kada neko napada tvog prijatelja?“

Kako se brani drug od jedne osobe, a kako se brani drug od nekog naoružanog, ili od nekog dvometraša ili od gomile razularenih navijača? Da li je serija udaraca samo odbrana druga?

Gde je granica u kojoj odbrana prerasta u agresiju i nekontrolisani bes?

Nekako, ulica retko ume da razmišlja drugačije, nego pesnicama. Ljudi su, prema nekim definicijama, agresivni i ta manja agresija, kako tvrdi bar predavač i pedagog Jesper Jul u knjizi „Agresija: Zbog čega je neophodna našoj deci“, ne mora uopšte da bude sasvim loša. Ali, ljudi umeju da budu i te kako konfliktni i da forsiraju borbeni način ponašanja. Ponekad, eto, pod velom viteških namera.

Psihijatri bi rekli da agresija rađa agresiju i da bes može da izazove još više besa.

Ipak, pitanje agresije nije uvek samo pitanje pojedinca. Najčešće se osuđuje agresija, ali može li da se kaže da društvo podstiče tu agresiju, odnosno da ga promoviše kroz način na koji se institucije, mediji i ostali obraćaju građanima?

U tuču dvojice (ili grupe) nikad se ne ulazi, to znaju oni koji su pokušali da izmire zaraćene strane. Ali, u ovom slučaju, nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac uskočio je da bi smirio Kalinića koji je pesničio rivala kao u ringu. U tim udarcima bilo je nagomilanog besa i ko zna kakve frustracije izazvane, kako je kasnije priznao pretučeni, njegovim bahatim ponašanjem.

Biće onih koji će govoriti da je Kalinić postupio časno: odbranio je slabijeg. Ali, da li je mogao da postupi kao čovek koji je njega razdvajao i da ipak izbegne tuču koju, kaže, nije hteo?

Bes više nije epizoda, već je svakodnevica. Bio sam „nervozan“, kako se kasnije pravdao Krković, pokazujući da ne poznaje osnove emocija, da slobodno parafraziramo psihoterapeuta Zorana Milivojevića, iza tog objašnjenja se uvek krije neumeće onoga što osećamo. Tako se i dolazi do tuča.

I tu kreće sve, od emocionalne pismenosti, od „nervozan sam“, do toga „branio sam“ i „nisam imao izbora“.

Imaju li takvi stavovi alternativu? Ima li agresija u ovoj zemlji – bilo da dolazi sa vrha ili na jednoj utakmici – alternativu?

Ili će pesnice postati deo one „zdrave agresije“?