BEKIRLIJA, Severna Makedonija – Kada su se producent i dvoje režisera filma „Honeyland“ prvi put posle dve nominacije za Oskara vratili na mesto gde je, u Severnoj Makedoniji, sniman dokumentarac, shvatili su da se nešto promenilo.
Film govori o tenziji između Hatidže Muratove, lokalne pčelarke, i jednog seljaka u ataru Bekirlije. Ugneždeno između dva kamenita brda, do sela i dalje može da se stigne samo džipom, uz strm i razrovani put. Većina kuća je ruinirana.
Muratova, jedna od poslednjih stanovnica ovog dela Severne Makedonije i zvezda „Zemlje meda“, i dalje je čekala na filmadžije sa jakom kafom koju je skuvala. No nije se činilo da iko više živi u toj mračnoj i prenatrpanoj sobi.
„Sada je ovo mesto drugačije. I ljudi su drugačiji“, kaže Ljubomir Stefanov, jedan od dvoje režisera. „I mogu da osetim da ona oseća da joj ovo nije više jedini dom.“
Novcem koji su zaradili od filma, njegove kolege i on pronašli su joj novu kuću u Dorfuliji, mnogo većem i bogatijem selu, na oko pola sata vožnje. Ona provodi vreme u oba mesta.
Ta promena govori o jednoj mnogo široj etičkoj glavolomki s kojom su se Stefanov i njegove kolege suočavali još otkako su završili snimanje. Kao posmatrači, da li bi trebalo da pomažu svojim subjektima? A kao ljudi, kako bi mogli da im ne pomognu?
Film je zaradio nešto više od milion dolara. On prikazuje kako Muratova i Husein Sam, polunomadski zemljoradnik, pokušavaju da koegzistiraju u jednom od najsiromašnijih džepova Severne Makedonije. Producent Atanas Georgijev, Stefanov i njegova korežiserka, Tamara Kotevska, skupa sa dva kamermana, proveli su tri godine snimajući ove porodice. Sada ne mogu da ih napuste potpuno, i pokušavaju da odigraju ulogu medijatora u ovoj svađi.
„Njima je bilo teže sa nama posle filma nego tokom snimanja“, rekla je Muratova.
I Hatidže i Husein pripadaju turskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Makedoniji. Muratova (56) i Sam (70) potpuno različito gledaju na život. Ona se nikada nije udavala i gaji duboko poštovanje prema prirodi. Sam ima suprugu i osmoro dece i ne vodi računa čak ni o svojim kravama.
U filmu se vidi kako ignoriše sve njene savete o tome kako treba postaviti košnice. Njegove pčele zato napadnu njene i unište joj sve od čega je živela.
Dok je trajala postprodukcija, njih dvoje su se posvađali i oko jednog bunara. Pre nego što se pojavio u svetskim bioskopima, nju su napali njegovi psi. Filmska ekipa uspela je da ih nagovori da pruže ruku jedno drugom: ona će povući tužbu ukoliko on obeća da će biti pažljiviji prema njoj.
Georgijev je osnovao fondaciju koja, nevezano za film, radi sa porodicama. Ali i dalje ga ubacuju u njihove razmirice. Kada su on i dvoje režisera posetili ovo mesto u julu, odmah su ih napali baražnom vatrom nerešenih pitanja: izgubljeni ključ, problemi sa bunarom, ukradeni med.
„Neverovatno je!“, uzdiše Georgijev. „Mi smo filmski umetnici, ne socijalni radnici.“
Muratovljevoj su kupili novu kuću, a Sam je dobio novi kamion. Uz to, na porodičnoj kući popravljen je dimnjak.
„To je neka vrsta osvete“, kaže Georgijev. „Uglavnom ne treba da se mešate u život svojim protagonistima, ali čim smo shvatili da će ‘Honeyland’ biti veoma uspešan, pomislili smo da moramo nešto da uradimo.“
Pa ipak, potpuna promena u životu Hatidže Muratove nije nešto zbog čega treba žaliti, kaže Stefanov.
„Život nije beskonačni proces – on ima faze“, kaže on. „A ovo je bila njena želja.“
No iako joj se sreća osmehnula, Muratova ne želi da zapostavi svoj osnovni poziv.
„Čak i ako sam na nekom filmu“, kaže ona, „nastaviću da brinem o svojim pčelama.“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika broj 456
Svi čitaoci dobijaju i knjigu o Paji Vuisiću
Tagovi
