Progresivni levičar Gabriel Boric, 35-godišnjak čiji su koreni po ocu na Ugljanu u Hrvatskoj, a s majčine strane u Kataloniji, pobedio je na predsedničkim izborima u Čileu koju su se održali u nedelju 19. decembra, piše Jutarnji list na početku teksta o čoveku koji je u čitavom regionu opisan uglavnom kao „novi predsednik, hrvatskog porekla“.
Boricova pobeda dolazi više od dve godine nakon najvećeg marša u modernoj istoriji Čilea.
Više od 1,2 miliona Čileanaca izašlo je u tada na ulice glavnog grada Santjaga kako bi protestovali protiv nejednakosti u društvu. U protestima je poginulo 36 osoba, više od 11.000 ih je povređeno, 28.000 privedeno.
To se od „najuspešnije latinoameričke demokratije“ nije očekivalo. Prema svim pokazateljima, Čile je trebalo da bude mirna i prosperitetna južnoamerička nacija pa je zato još više iznenadila količina besa koja je razvalila ulice.
Ono što je počelo kao pobuna srednjoškolaca zbog dizanja cene karata u gradskom prevozu, pretvorilo se u široko prihvaćeni zahtev za donošenjem novog ustava i sveobuhvatnim promenama.
U tom kontekstu je važno razumeti i Boricovu pobedu.
Šta Čileanci mogu da očekuju od njega? Je li on zaista radikal i „komunistička lutka“, kako je tokom kampanje pokušao da ga etiketira Kast?
Boric je za vreme studija bio član Autonomne levice, udruženja utemeljenog na marksizmu i antiimperijalizmu. Tu grupaciju je napustio 2016. godine kad je osnovao koaliciju Frente Amplio (Široki front) s puno pragmatičnijim političkim pristupom.
Boric se istakao kao jedan od vođa studentskih protesta 2011. godine za besplatno obrazovanje. Godina studija u Čileu u to vreme koštala je u proseku 5.500 dolara, a postojale su i velike razlike u kvalitetu između privatnih i javnih univerziteta. Zbog toga su studenti iz manje bogatih porodica nakon fakulteta grcali pod teretom studentskog duga ili jednostavno nisu ni dobijali šansu za dalje školovanje.
S 29 godina ušao je u Kongres, kao zastupnik u Donjem domu retko naseljene najjužnije regije Magalanes čijih 80 posto stanovnika živi u gradu Punta Arenas, popularnoj bazi za ekskurzije na Antarktiku. Jedva je skupio 35.000 potpisa za kandidaturu, a onda je neočekivano pobedio Daniela Haduea iz Komunističke partije i postao prvo lice levičarske alijanse.
Prošle godine Boric je posetio skupinu prosvjednika koji su zatvoreni zbog demonstracija navodeći da su nepravedno u zatvoru, a kad je pre nekoliko godina bio u Parizu, posetio je jednog od ubojica senatora Haima Guzmana, koji je sarađivao s Pinočeom, a ubijen je 1991. godine.
Kao predstavnik nove generacije levice u Čileu, Boric je često kritikovao stranke levog centra kao suviše pasivne i „neoliberalne“. Borica su javno podržala i mnoga poznata lica, što je verovatno dodatno doprinelo njegovog pobedi, piše Jutarnji list.
Ipak, pogled u njegov program pokazuje da tu nema ničega posebno revolucionarnog.
Skraćivanje radne nedelje sa 44 na u Evropi standardnih 40 sati. Naglašene teze o feminizmu, zelenoj ekonomiji, priznavanju LGBT zajednice i podrška čileanskim Indijancima. Obećanje o nezavisnosti centralne banke. Tu su i predlozi o širem državnom pokriću zdravstvenih usluga i reforme penzionog sistema kao i rekonstrukcija nacionalnih železničkih pruga.
Tri su identitetska pitanja koja se trenutno postavljaju u Čileu, dodaje Jutarnji. To su dolazak u zemlju više od miloun imigranata od 2014. godine, uglavnom građana Haitija i Venecuele. Drugi je mobilizacija najveće čileanske autohtone grupe, Mapuche Indijanaca, i njihov zahtev da im se vrati zemlja i resursi oduzeti tokom naseljavanja Čilea. Treće su velike promene po pitanju ženskih prava i LGBT zajednice u Čileu, a i šire u regionu – preduzeti su koraci u smeru legalizacije abortusa, a nedavno su legalizovani istospolni brakovi.
Da li će Boric imati odgovor na ova tri teška pitanja?
Tagovi
