Kontrakulturni i kontradiktorni slučaj Alena Ajversona: „Biti slobodan i biti žrtva…“

Postoji na Instagramu neki, novi filter – Glossary – za storije koje svakodnevno kačimo. On nudi desetak pojmova na različitim jezicima koji su lajkabilni i savršeno se uklapaju u foto-interesovanja „influensera“.

Tako za svaki pojam, kao u pravom rečniku, stoji ponuđeno uputstvo za izgovor, poreklo reči i nešto detaljnije objašnjenje.

Kada bismo telefon sa uključenim filterom uperili u čoveka sa kikicama, istetoviranog vrata, u nekom dresu sa brojem tri ispod kog je bela majica kratkih rukava, sa spuštenim pantalonama na pola zadnjice – čitav bi se algoritam poremetio i kao preslikana, pojavila bi se nova reč.

„Real“ – neko ko je onakav kakvim se predstavlja, neko ko ne želi da impresionira.

Poreklo reči: Hempton, Virdžinija

Tačan izgovor: Alen Ajverson

U danima i nedeljama koji su protekli u brojnim (nasilnim) antirasističkim akcijama širom sveta, govori se o tome ko je „real“, ko je pravi i ko stoji iza svoje priče.

Na ovom mestu mogli ste da čitate sličnu priču o Kolinu Kaperniku i šta zaista znači „biti jedan od njih“.

Ipak, malo je ljudi koji su na taj način „real“ kao „Odgovor“.

Detinjstvo i odrastanje savršeno se uklapaju u pravu (afroameričku) sliku Amerike. Prepričavaju se trenuci Alenove iskrenosti, kada je prijateljima govorio da mu je najveći motiv bio smrad sopstvenih nogu koji je često osećao jer im se po čitavom stanu izlivala kanalizacija. Često se selio, a kao i većina Afroamerikanaca rođenih u „getu“, centralna figura njegovog odrastanja bila je njegova majka. Ipak, Alen je već sa 12 godina postao glava porodice.

Jedina svetla tačka ka kojoj su bili usmereni pogledi i koraci mršavog, dugorukog dečaka, bio je sport.

Bio je talentovan, u pravom smislu te reči.

VHS snimci njegovih poteza kada u jednom posedu baci pas od 40 metara, a u sledećem pretrči isto toliko i oduševi sve ljubitelje srednjoškolskog fudbala, ili kada uleti u usko postavljenu odbranu i za delić sekunde, kroz šumu ruku, dođe do table i lagano položi – mogu poslužiti kao naučni dokaz o postajanju prirodne nadarenosti.

Pored toga, Ajverson je mrzeo da gubi. Kada je sa svojim srednjoškolskim timom postao nacionalni šampion u fudbalu, pitali su ga kakvi su mu planovi, misleći na odlazak na koledž i izbor sporta, a on je jednostavno odgovorio: „Plan mi je da ovo ponovim ubrzo i sa košarkaškim timom“.

Pogađate, to je i uradio.

A onda je usledio pravi preokret, karakterističan za Afroamerikance sa manjkom sreće.

Otvoren je „Hampton case“, istraga o oružanom sukobu u jednoj kuglani u kojoj je Ajverson optužen da je ranio tri osobe. Njegovi prijatelji, sa kojima je izašao u provod, uzalud su svedočili o tome da je Alen sa njima pokušao da izbegne masovnu tuču i da nije ranio bilo koga. Bilo je dovoljno to što je neko navodno primetio kako je „jedan crni momak“ suviše nasilan i bilo je primereno kontekstu, da kao pravi primer bude uzet jedan uspešan „crni momak“.

Četiri meseca koliko je proveo u zatvoru patio je samo jer mu nisu dali da se igra. Kada je izašao iz zatvora, negativna reputacija uticala je na to da nijedan koledž ne želi da ga regrutuje.

Tako je počela priča o „gangsta“ Alenu.

…

Dok je Ajverson bio dečak, sa drugarima koje za sobom vuče kroz čitavu budućnost, provodio je vreme slušajući i proživljavajući hip-hop.

Baš u to doba počeo je sa razvojem gangsta rap.

Kada se Ice-T priseća tog perioda on slikovito objašnajva:

„Biti reper u Los Anđelesu krajem osamdesetih je podrazumevalo da budeš deo bande. Repovao sam, imao sam Poršea, zlatan nakit oko vrata, ali sam i dalje krao i pucao. Radio sam normalne stvari za svakog Afroamerikanca sa ulice…“

Ajs je slušajući Park Side Killers dobio inspiraciju za himnu tog pravca hip-hopa „6 in the Mornin'“. Koristio je istu kadencu kao Schooly D.

Sve je to dalo zamajac razvoju „gengsta repa“, koji je iznedrio i N.W.A i novi način da se ispriča priča o životu unutar bande i odnosu policije prema Afroamerikancima.

Na košarkaškom terenu, Ajverson je bio njihov čovek.

…

Tokom studiranja na Džordžtaunu bio je prva zvezda ekipe, uprkos negativnom publicitetu. Sarađivao je sa američkom, unapređenom verzijom Duleta Vujoševića – Džonom Tompsonom.

On je bio legenda Džordžtauna, trener koji je najbolje radio sa teškim centrima, znao i da upotrebi silu ako stvari ne idu kako on želi ili kako je dogovoreno, a bio je i politički aktivan baveći se rasnim pitanjima.

Njegov uticaj na ponašanje Alena Ajversona bio je ogroman i ostao je poslednji trener koji je na taj način uticao na igrača koji je imao „Odgovor“ na svako pitanje NBA lige od kako je u nju kročio.

Prosuo je 50 poena u koš Klivlenda u ruki sezoni, dovukao Filadelfiju do prvog velikog finala posle 1983. godine, postao MVP sa ukupno 24 različite povrede u toj sezoni.

Bio je četiri puta najbolji strelac lige, bio je najniži i najlakši MVP u istoriji, tri puta je bio u najboljoj petorci…

Ali je od svih statističkih podataka važniji utisak koji je ostavljao.

Sa mnogo života u tako malo života, Ajversonu je svaka prepreka bila smešna.

Pretrčavao je brže od sebe, driblao veštije, nadigravao bolje.

U plej-ofu 2001. godine, dao je 52 poena Vinsu Karteru, 44 poena Redžiju Mileru i 48 poena Kobiju Brajantu.

Šifra za prodor ka košu je AI3. Savršenstvo.

A onda su usledila hapšenja. Posedovanje, nošenje, čak i upotreba oružja, posedovanje i konzumiranje marihuane, ispijanje šampanjca sa ozbiljnim gangsterima i život na ivici između alkoholizma i kriminala.

„6 in the morning, police at my door
Fresh Adidas squeak across the bathroom floor
Out my back window I make a escape
Don’t even get a chance to grab my old school tape…“

To je postao njegov život.

Ispostaviće se kasnije da je od ukupno 14 otpužnica podignutih protiv njega palo tačno 14. Da je često bio kolateralna šteta, primer društva i primer društvu, ali je i on svojim ponašanjem – ispijanjem flaše burbona tokom prepodneva, plesom po žaru džointa i po ivici noža – postao manje košarkaš, a više ikona.

Postajao je sve voljeniji, kako je bio skloniji padu.

Bio je jedan od njih, onaj pravi, na obe strane terena.

I propao je, kažu, kao odbrambeni igrač koji je skočio na blokadu i izgubio u borbi sa gravitacijom i Alenovim skokom. I što je više propadao sve se više peo. Ulica onim „pravim glavama“ nikada ne dozvoli da završe u prašini.

Tako danas govorimo o članu košarkaške Kuće slavnih kao o hip-hop ikoni zbog čijeg su imidža promenjena pravila odevanja NBA lige i o momku sa ulica Virdžinije i Filadelfije, koji ima 4. prosek postignutih poena (26,7) u istoriji lige.

O momku koji je godinama živeo u zgradi sa desetak drugara, novac pakovao u crne kese (u svakoj po 20 hiljada dolara) i ostavljao otvoren pristup svima da uzmu koliko im treba.

O čoveku koji nije trenirao, mrzeo je teretanu i sisteme, akcije i „iks oks“ po tabli, o igraču koji je voleo da se igra i da pobeđuje, ali samo na svoj način. Na pravi način.

I danas, kada gomila influensera govori i piše o represiji, brutalnosti i uništavanju karijera, dovoljno je da se on pojavi, ili ga neko spomene usput, pa da od čitave, unapred pripremljene priče, ostane kratak uzdah:

„Oh Jesus, Iverson.“

Bez filtera.