Košarkaški reprezentativci su sa srebrom oko vrata doleteli u Srbiju i već prvog dana, pre tradicionalnog balkona u dnevni raspored im je ubačen susret sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. To je, očekivano, u jednom delu javnosti dočekano sa negodovanjem, ali i nema tu mnogo prostora za zluradost – mada pozicija studenta Više trenerske Aleksandra Vučića daje prostora i duhovitostima – jer su se o košarkaše vazda svi vlastodršci, ali i opozicionari, češali i nema političara od važnosti koji nije gledao da se negde ugura u košarkaške tokove.
Znao je to još i Tito koji je 1970. primio košarkaške reprezentativce koji su postali prvaci sveta u Ljubljani, a znao je i da treba biti oprezan sa košarkašima i da među njima uvek vreba neko ko je nepodoban, pa je sa spiska gostiju precrtao Boru Stankovića, jednog od očeva naše košarke i tada već generalnog sekretara FIBA. Razlog: politička nepodobnost (četničko poreklo). Znao je to i Stane Dolanc, koji je preuzeo uzde organizacije Svetskog prvenstva i zlatnu medalju namenjenu pomoćnom treneru Lazi Lečiću namenio kao poklon košarkaša za Tita, a i danas ima zlih jezika koji će reći da je time počeo njegov uspon od republičkog funkcionera do jednog od najuticajnijih komunista u Jugoslaviji.
Čak je i za sport autistični Slobodan Milošević u jednoj fazi primao košarkaše i odbojkaše kada bi osvojili neku medalju (ostala je ona anegdota da je Saša Đorđević probao na tom prijemu da se skine sa vojske).
Nije poznato koliko je puta Zoran Đinđić napravio dvokorak u životu – pretpostavka je ne previše, niti je pokazivao da je osećao koliko je puls sa tribina košarkaške hale važan za političara. Navijači sa fudbalskog stadiona su bili važni za ulicu i revoluciju, a košarkaška tribina je važna za imidž.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI NA SVIM KIOSCIMA, DIGITALNO IZDANJE NA NSTORE.RS OD ČETVRTKA, 14. SEPTEMBRA
