Kada je obrisao suze za Slobom i stavio katanac na „Gorski vijenac“, kako Njegoš slučajno ne bi izašao kao duh napolje i podsetio gospodara Crne Gore ko je bio i kome se molio – najpre crvenima, a onda Amfilohiju, potom Amerima i NATO-u, Milo Đukanović je dobro znao šta mora biti zaštitni znak njegovog drugog života.
Visočiji od ostalih, igrao je rekreativno basket, ali je znao da nikada neće dvokorakom zakucati o koš zakačen za nebesa. Zato je shvatio da drugi moraju da igraju za njega, stvarajući od Budućnosti moćan košarkaški klub.
Otuda me nije čudilo kada sam u zimu 2001. godine u mitskom hotelu Crna Gora, Milovom političko-obaveštajnom centru, sreo legendarnog Bogdana Tanjevića. Mediji su izokola najavljivali da bi slavni trener mogao da zaluta u Podgoricu i počne da stvara moćnu košarkašku ekipu…
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 18. APRILA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
Tagovi
