Zaključak otprilike glasi ovako: situacija je takva da moramo da pristanemo, a zna se na šta nikada pristati nećemo.
Koliko god se narativ koji plasiraju funkcioneri SNS-a bojio istorijskim bojama, i koliko god se aktuelni trenutak predstavljao kao ključni i sudbonosni, nijedna rečenica koju je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u pomno iščekivanom obraćanju u ponedeljak ujutru – gde je građanstvo upoznao sa pritiscima, neko će reći ultimatumom Zapada u vezi s takozvanim francusko-nemačkog planom – ne dostiže, mada sadržinom glavne poruke svakako liče, na onu pašićevsku: Spasa nam nema, propasti nećemo.
Ima zajedljivaca koji će zasigurno reći da je u trenutnoj situaciji najpovoljnija okolnost za srpske vlasti to što je prostor za diplomatski manevar toliko mali da zapravo ne ostavlja ni mogućnost za neke velike greške. Jer, kada se stvari postave jasno na sto, ako se zapretilo, kao što je Vučić rekao, zaustavljanjem evropskih integracija, povlačenjem investicija, pa čak i ukidanjem bezviznog režima, a sa druge strane se odvija proces (nezavisnost Kosova) na koji Srbija ima vrlo malo uticaja, onda je zaista sve ostalo samo pitanje percepcije u unutrašnjem političkom životu Srbije.
