Sigurno su nekada ljudi brže odrastali. Kako drugačije objasniti da je neko sa 19 godina stigao da prevodi nemačke pesnike, da piše poeziju koja odzvanja, da predstavlja verovatno najprogresivniji mladi glas u toj zemlji, i da danas bude ime koje znači i pobunu, i otpor, i nadu, i očuvanje narodne umetnosti, naravno.
Ko zna šta bi još sve uradio Kosta Abrašević da ga, sa nepunih dvadeset, nije kobno stigla tuberkuloza.
U stvari, zna se: bio bi još poznatiji, ne bi ga s vremena na vreme gurali u zapećak, ne bi slova na njegovom spomeniku u beogradskom parku Manjež bila toliko izbledela da se ne mogu pročitati ni oni njegovi najpoznatiji stihovi, iz pesme „Crvena“ („O, tirani, čujte – ne treba vam kriti / I osveta naša crvena će biti“), i ne bi samo brojna kulturno-umetnička društva, a pre svih ono šabačko, čuvala uspomenu na njega.
Kosta Abrašević bio je Šapčanin po ubeđenju, mada ne i po mestu rođenja. Njegov otac Naum, Makedonac, i majka Sotira, doselili su se iz Ohrida u ovaj grad, poznat i tada po trgovini i nešto boljim prilikama, ne bi li preživeli i održali familiju; Naum se prvo bavio bakalukom, da bi potom otvorio kafanu.
U prvom razredu osnovne škole – koji je morao da pohađa sa devet godina, pošto mu tri razreda grčke škole u Ohridu nisu priznata – Kosta će tek postati Abrašević. Abraš je bio nadimak njegovog oca, kažu – zbog pega na licu. Ostaće bez glave porodice, pa će se, uz pomoć starijeg brata Klimenta, nekako gurati dalje.
Nakon osnovne škole, upisao je Šabačku gimnaziju, u kojoj se brzo proširio glas da jedan dečak piše divne stihove; imitirao je i prevodio nemačke pesnike, pre svih Obenhalda i Levera, ali će ono što će se dešavati van skamija, i kada definitivno, u šestom razredu osmoletke, napusti školovanje, odrediti njegov (prekratki) život i naše sećanje na njega.
Šabac je krajem 19. stoleća bujao od raznih političkih ideja, u mnogoj su se intelektualnoj kući održavali kružoci na kojima se diskutovalo o tekućim pitanjima, ne samo srpskim, i širile ideje koje su poticale iz tadašnjih metropola – Pariza, Londona, nemačkih gradova. Biće da je mali Kosta Abrašević primer one izreke da bi čovek morao u mladosti da bude socijalista, jer kakvo je to odrastanje ako nisi; nikada nećemo saznati da li bi u starosti bio konzervativac…
Zahvaljujući Miti Ceniću, koji je na nagovor Svetozara Markovića došao u Šabac i otvorio Radničku kasinu, koja je imala i knjižnicu i čitaonicu, mladi Kosta Abrašević upoznaće se sa socijalističkim idejama, sa tekstovima o nepravdi i predrasudama. I Kosta Abrašević osnovaće političko-književni kružok na kojem će se iščitavati dela iz biblioteke, i koji će izdavati listove „Omirov venac“ i „Grbonja“.
Pisao je protiv onih koji su povlašćeni i koji grabe više nego što smeju, a poeziju shvatao i kao cilj i kao sredstvo borbe za pravednije društvo
Od onih prvih stihova, ljubavnih, doći će do socijalnih i socijalističkih ideja što će prožimati svaku njegovu pesmu i njegov rad i što će ga ubrojati u najnaprednije, najmodernije mlade ljude u jednako mladoj zemlji. Pisao je protiv onih koji su povlašćeni i koji grabe više nego što smeju, a poeziju shvatao i kao cilj i kao sredstvo borbe za pravednije društvo.
Pa ipak, neće doživeti da mu pesme budu sabrane na jedno mesto i objavljene – a kamoli prevedene na ruski, rumunski, albanski – niti da sazna koliki su uticaj na ranu ideju socijalizma u Srbiji imale. Tek će 1903. godine, pet leta nakon njegove smrti, biti sakupljene u jednu knjižicu koja će izaći zahvaljujući šabačkim velikoškolcima. A istorija književnosti stavlja ga na zasluženo mesto prethodnika i vesnika velikih socijalističkih pesnika, poput Majakovskog ili Jevtušenka, pa i Jesenjina, čiji su stihovi, čak i ako oni to nisu znali, bili odjek onoga što je, u jednoj drugoj zemlji, u jednom malom gradu, pisao mladić koji nikada neće izaći iz, kako se to danas govori, tinejdžerskih godina.
Preminuo je u 20. godini, od posledica tuberkuloze.
Jedno od najdugovečnijih kulturno-umetničkih društava u Šapcu danas nosi ime po njemu. Šapčani pola u šali, pola u zbilji, govore „Kud Abrašević, tu i ja“. I tako se čuva sećanje na prvog proletera među srpskim pesnicima.
*Projekat „Najveći Šapčani“ sufinansiran je iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tagovi
