Tri godine nakon hvaljenog „Mesa“, na male ekrane stiže drugi deo planirane trilogije scenariste Nikole Pejakovića i reditelja Saše Hajdukovića. Važna napomena: u fokusu mog osvrta su prve tri epizode serije „Kosti“ u kojima su predstavljeni glavni likovi i postavljen zaplet i koje, združene, donose najavu onoga što će uslediti u preostale dve trećine sezone.
Slično kao i u izvanrednoj američkoj seriji „Fargo“, čija se četvrta sezona upravo emituje u SAD, Pejaković i Hajduković su „Meso“ i „Kosti“ zamislili kao zaokružene celine koje spaja krimi štimung i mesto zbivanja, ali koje se mogu pratiti i potpuno samostalno. Pejaković je u „Kostima“, baš kao i u „Mesu“, glumački angažovan, s tim da tumači sasvim novi lik – nije više destruktivni Slavko, već dobronamerni otac Dragan. Pored Pejakovića, u „Kostima“ su se i drugi glumci iz „Mesa“ našli u novim ulogama (Friganović, Savanović, Sekulić…) – što je koncept na koji nas je navikla „Američka horor priča“ i koji se i ovde lepo primio.
Serija „Kosti“ donosi priču o Banjaluci koju na svim nivoima razjeda korupcija. Poigravajući se sa naslovom sezone, Pejaković svoja dva glavna junaka naziva istim imenom – Kosta. Kosta Govoruša (glumi ga Jovo Maksić), izbeglica iz Krajine, pokušava da održi glavu iznad vode radeći najteže fizičke poslove. Političar u usponu Kosta Gajić (Ljubiša Savanović) i njegova otuđena supruga Zorica (Milica Janevski), direktorka marketinške agencije, pripadaju banjalučkoj eliti. Sudbina dvojice Kosta se ukršta nakon krvavog čina odmazde u završnici treće epizode (ključna reč: čekić) koji će protresti sve junake i uticati na njihovu sudbinu.
Hajduković i Pejaković ne žure, polako pripremaju teren za svoju priču o osveti i njenim posledicama. Glavni adut serije su odlično napisani i odglumljeni likovi. Hajdukovićeva režija iz svakog glumca izvlači ono najbolje, a posebno od udarnog dvojca: Maksića („Klip“, „Teret“ , „Otac“) i Savanovića („32. decembar“, takođe u režiji Hajdukovića). Maksića smo navikli da gledamo u epizodnim ulogama, ali je on podjednako, ako ne i više, uverljiv i kao nosilac radnje („Isceljenje“, sada i „Kosti“). Savanovićev nastup je (u prve tri epizode) suzdržaniji u odnosu na Maksićev – ima u njemu onog tinjajućeg intenziteta Pola Đamatija – mada gotovo podjednako upečatljiv. Maksićev Kosta je, naime, već počeo da tone u živo blato društva koje ne mari za heroje, dok Savanovićev tek treba da doživi svoju kob, njegovi susreti sa jezovitim, linčovskim Englezom (Dragan Mićanović) jasan su nagoveštaj iskušenja koja mu predstoje. Fotografiju Saše Petkovića i Dragana Radetića karakterišu pastelne, prigušene boje; sve je utonulo u mrak ili polumrak, a nebo iznad Banjaluke je sumorno čak i preko dana, oblačno, sivo i neretko kišovito – što samo doprinosi ciljanoj neo-noar atmosferi.
Naravno, tri epizode su previše mali uzorak za izricanje konačnog suda o seriji kao celini, ali jesu dovoljne da se uoče kvaliteti i neosporni potencijal. Hajdukovićeva režija je sigurnija nego u „Mesu“, a Pejakovićev scenario usredsređeniji i emotivno potentniji. Posebno intrigira u kom će se smeru razvijati likovi koje tumače Dejan Aćimović i Milica Janevski, a pohvale za svoj dosadašnji glumački doprinos zaslužuju i Nikola Rakočević, Lea Sekulić, Aleksandar Đurica, Nikolina Friganović… Do kraja ima još dovoljno epizoda kako bi se važniji likovi razigrali, pa verujem da će svi, ili barem većina, uspeti da se izbore za prostor i odgovarajuće mesto u ovoj mračnoj priči koja, bez obzira na snažan pesimistički naboj, sadrži i dosta ljudske topline.
RTS će tokom pet nedelja biti u znaku „Kostiju“ (po dve epizode tokom vikenda). Premijera prve epizode serije iza koje stoje Bosonoga produkcija iz Banjaluke i Radio-televizija Srbije, zakazana je za subotu, 21. novembar 2020. godine, sa početkom u 20 časova na Prvom programu RTS-a, dok će druga epizoda biti prikazana dan kasnije, u istom terminu. Iskoristite priliku da ovu seriju iskusite premijerno, Koste i „Kosti“ svakako zaslužuju vašu pažnju.
Tagovi
