U stalnoj potrazi za dodatnim klikom, ovdašnji su se portali dali na ad hoc analize izveštavanja inostranih medija o izboru Miloša Vučevića za mandatara nove srpske vlade, iako je unapred jasno da tu nema sadržaja za iole pristojan tekst – jer, šta to stranci mogu da nam kažu o bilo kom Vučićevom izboru (pa tako i ovom poslednjem), a da mi to već ne znamo – dakle dovoljno je bilo tek da se izvuče neka sintagma koja bi mogla da posluži kao iole atraktivan naslov. I našli su je naši portali, sintagma glasi „Vučićev saveznik“.
Uglavnom je tu reč o izveštajima globalno najpoznatijih agencija, pa neki od poznatijih medija ponekad tu vest i prenese, nije dakle da je vest o izboru novog srpskog premijera vest koja pomera tektonske blokove na kojima se bazira evropska politika, ali upitno je koliko je i u Srbiji to pitanje izgubilo na težini imajući u vidu koliko se sa srpskom politikom saživela poštapalica da „ovde o svemu odlučuje jedan čovek“. Tek, „Vučićev saveznik“ će, kako je prenela agencija Rojters, „imati težak zadatak da uravnoteži veze Srbije sa Rusijom i Kinom sa težnjom da se pridruži Evropskoj uniji“.
Sa strane gledano, to deluje kao nemogući zadatak, a ne kao težak, ako će uopšte zavisiti ispunjenje tog zadatka od novog premijera. Primer Ane Brnabić, koja je najduže dužila premijersku fotelju u modernoj istoriji Srbije, pokazuje nam da se u ovdašnjem sistemu vlasti za najviše funkcije ipak više vrednuje sposobnost gradacijskog napretka u suprotstavljanju političkim protivnicima (u „naprednjačkom fazonu“) nego što su to bilo kakve strateške vizije i poduhvati koji su rezervisani za onog jednog „koji o svemu odlučuje“, kako voli da kaže opoziciona čaršija.