Istraživači širom sveta ubrzano rade na narednoj generaciji testova za koronavirus, koji bi rezultate mogli da daju za manje od jednog sata, bez teške opreme ili obučenog osoblja. Novi testovi, takozvani „point-of-care“ (brzometni), mogli bi da se uzimaju u lekarskoj ordinaciji ili čak kod kuće, i bili bi više nego dobrodošao napredak u odnosu na dosadašnje nelagodne briseve iz nosa, na čije se rezultate čeka i po nekoliko dana.
Neki testovi već postoje na tržištu, ali su uglavnom netačni i doktori izbegavaju da ih preporučuju. No nova generacija mogla bi da ponudi mnogo tačnije rezultate, kažu istraživači, i da nas s vremenom dovede do testiranja na svakom mestu. Pa ipak, ova tehnologija je još u povoju i neće biti dostupna klinikama u Americi u narednih nekoliko meseci.
Neki od testova u razvoju ne oslanjaju se na bris, već na cevi kojima se prikuplja pljuvačka. Drugi potapaju uzorke uzete od pacijenata u hemijske koktele koji se ofarbaju ukoliko detektuju gene koronavirusa.
„Da bismo se izborili sa ovim virusom, moramo da testiramo najšire i najčešće moguće, a da rezultate dobijamo čim pre“, kaže dr Zev Vilijams sa Univerziteta Kolumbija u Njujorku, koji radi na testu iz pljuvačke. Njegov patent ne bi trebalo da obrađuje rezultate duže od trideset minuta.
Brži testovi mogli bi da se koriste u bolnicama, da se hitro skeniraju pacijenti na urgentnim odeljenjima. Škole i kompanije mogle bi da ih nabave da bi pratile zdravlje učenika i zaposlenih. Neki testovi mogli bi da se razviju toliko da funkcionišu kao test za trudnoću – svako zainteresovan bi mogao kod svoje kuće da proveri da li je zaražen.
„Što testovi budu lakši i brži, to će biti dostupniji“, kaže dr Ameš Adaldža sa Centra za zdravlje Univerziteta Džons Hopkins u Baltimoru, država Merilend. „I to će omogućiti svim građanima da se osećaju kao da se stvari vraćaju u normalu.“
Većina dijagnostičkih testova trenutno dostupnih na tržištu traga za genetskim materijalom koji je specifičan za koronavirus. (U tome je razlika između dijagnostičkih testova i testova na antitela, koji uzimaju uzorak krvi i pokazuju da li je organizam imao prisustvo koronavirusa u prošlosti.) Oprobani metod uključuje štapić za bris koji se stavlja duboko u nos, sve do nazofarinksa, dela sistema za disanje u kojem se nosna duplja sreće sa ždrelom.
„U trenutku kada vidiš taj štapić, pomisliš da nema šanse da ti je lice toliko duboko“, kaže Fernanda Fereira, virolog sa Univerziteta Harvard. „A ispostavi se uvek da jeste.“
Geni virusa moraju da budu ekstrahovani iz uzorka korišćenjem posebnih hemikalija. Materijal se potom procesuira pomoću laboratorijske tehnike koja se zove „polimerazna lančana reakcija“ (na engleskom PCR): mašina postavlja različite temperature kako bi ojačala genetski materijal, i tako omogućava i najmanjim tragovima virusa da budu primećeni.
No brisevi i neophodne hemikalije često nedostaju, a invazivno uzimanje uzoraka podrazumeva da imate i obučene zdravstvene radnike. Povrh svega, mnogi centri za testiranje nemaju PCR mašine, pa moraju da šalju uzorke u veće laboratorije, što znači da mogu da prođu dani, pa čak i nedelje, pre nego što se rezultati vrate.
Jedna taktika koja bi mogla da uštedi vreme uključuje uzimanje uzoraka iz drugih delova organizma, a ne iz nazofarinksa. Recimo, iz nozdrva ili iz grla. Ovi testovi su bezbolni, ali nisu uvek precizni.
Na Institutu Brod u Kembridžu, Masačusets, jedan tim koristi tehniku koja može da kopira genetski materijal na istovetnoj temperaturi. Ukoliko je virus prisutan, alatka za menjanje gena po imenu Crispr učiniće da sadržaj cevi zasija na talasnoj svetlosti koju može da otkrije svaki pametni telefon. Procedura traje manje od sat, i ima uspešnost detekcije od oko 90 odsto.
Laboratorijski eksperimenti poput Crispra su veoma precizni, i imaju veoma mali procenat lažno pozitivnih rezultata, kaže Ketrin Fraje, naučnica koja radi na razvoju Crispr testa. Molekularna mašinerija u testu specifična je za novi koronavirus, i uopšte ne reaguje na srodne viruse.
No test doktora Vilijamsa je možda još jednostavniji: pljuvačka se dodaje u već pomešani set hemikalija, i potom se inkubira na 63 stepena Celzijusa oko pola sata. Ukoliko epruveta postane žuta, test je pozitivan. Test može da detektuje i najmanju količinu virusa. Procenat lažno pozitivnih uzoraka je manje od pet odsto, navodi se u studiji koja će tek biti objavljena.
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 13. avgusta
Tagovi
