Tačno na sredini novog broja Nedeljnika nalazi se naša druga naslovna strana, koja otvara teme o povratku u škole – ako je to uopšte moguće. Za kreativu su bili zaduženi naši prijatelji iz agencije New Moment, a evo šta je u Nedeljniku napisao Veljko Golubović, izvršni kreativni direktor.
Nikada strašniju ideju nismo imali u New Momentu. Njena istinitost bila je zastrašujuća. A najbolnije od svega bila je činjenica da je nastala mesecima pre tog užasnog maja.
Tog maja, kada se sve raspalo, shvatili smo da je sve to već dugo stajalo pred našim očima i čekalo da se desi. Nasilje po školama haralo je i narastalo već mesecima, godinama, generacijama… Svi protiv svih i svako protiv svakoga postala je školska svakodnevica: đaci protiv đaka, učenici protiv učitelja, nastavnici protiv direktora, direktori protiv roditelja, roditelji protiv profesora, profesori protiv saveta, svi zajedno protiv dece i učenja. Škola se odavno bila pretvorila u borilište i svaki dan značio je opstanak u surovom okruženju. Vršnjačko nasilje ponavljalo se kao mantra, u medijima, na Vajber grupama, na roditeljskim sastancima, u dopisima, obrazloženjima, SMS porukama, mejlovima… Bilo ga je svuda: na internetu, u dvorištu, u učionicama, na stepeništima, u svlačionicama, na tablama, klupama, vratima od WC-a, a najviše u tim malenim glavicama, ručicama, srcima.
Ideja je nastala mesecima pre tog maja, ali smo mislili da je prejaka, da nije za nas, da je to za neku drugu, daleku zemlju, tamo negde preko okeana, što dalje odavde, jer to nismo mi nego neka nestvarna čudovišta, polipi, delfini što nasilje neguju i detinjstvo u ratište pretvaraju. Pa ko bi normalan decu u školu slao sa pancirima umesto školskih torbi, nenasmejanu, zabrinutu, ozbiljnu… Koji to roditelj, učiteljica, nastavnik, profesor može dozvoliti da se đaci za uspomenu mogu slikati kao da su vojska, kao da im detinjstva nije ni bilo, kao da smo ih na front umesto u školu poslali…
I pitali smo se da li treba da je objavimo.
Posle tog maja, nismo se više pitali. Od tog maja, ideja više nije bila samo ideja. Više nije bila ni samo metafora, ni vizija budućnosti, ni socijalno angažovana poruka, ni poziv na akciju. Postala je krik i hladna istina. Kreirana uz pomoć veštačke inteligencije u Midjourney programu, sa nepostojećim likovima, bila je stvarnija od nadrealnog sunovrata u kojem se celo društvo našlo. Bio je to dovoljan znak da je detinjstvima kakva smo nekad imali i školama u kakvim smo nekada odrastali došao za sva vremena – kraj.
Tagovi
