Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju, prve žrtve fašizma u Evropi, događaj je koji će u mnogome uticati na dalji tok 20. veka na ovim prostorima.
Pročitajte razgovor sa Vukom Draškovićem koji je vođen dok je pripremao izlazak svog romana o Aleksandru i u kom je izneo mnoge nepoznate detalje iz njegovog života na koje je naišao dok je istraživao život i delo „viteškog kralja“.
Istoriju ste učili u obrazovnom sistemu Titove Jugoslavije, kako se kod vas menjao doživljaj kralja Aleksandra?
Činjenice su presudile. Ko je Aleksandar? Pobednik u dva balkanska rata. Vrhovni komandant srpske vojske u Velikom ratu. Tvorac Jugoslavije. Tvorac Male Antante i saveza među balkanskim državama. Prva žrtva fašizma u Evropi. Činjenice kažu da je on bio naš Aleksandar Makedonski. Hanibal. Bizmark i Garibaldi.
Zbog toga je i pisanje o njemu izazov, odgovornost, ali i ogromni rizik. Sto godina posle Velikog rata on je na optuženičkoj klupi Srba koji su krajem dvadesetog veka srušili državu koju je on stvorio. Optužnica ga tereti za nacionalnu izdaju i ona kaže da je propustio istorijsku priliku da stvori Veliku Srbiju, koju su mu garantovali ratni saveznici, i odlučio se za „projekat tragičnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca“. U ovu optužnicu, zasnovanu isključivo na neistinama, bojim se da veruje većina današnjih Srba. I zato je veoma rizično govoriti i pisati istinu o velikom Aleksandru. Od velikog Aleksandra, veće je samo naše ogrešenje o njega.
Rekli ste da je bio pobednik u ratovima, ali sto godina kasnije ako ni kraljevina ni Jugoslavija koju je gradio ne postoje, da li je posle svega on i dalje pobednik?
Kada je ubijen u Marselju 1934. godine, lansirana je jedna neistina, da su mu poslednje reči bile „Čuvajte mi Jugoslaviju“. Tri kuršuma su mu raznela grudi i on nije mogao ništa reći. Ipak, ta tadašnja zvanična neistina i nije bila neistina. On je nešto slično rekao, i to 1921. u Parizu, uoči komplikovane operacije za koju su lekari verovali da može biti fatalna. Tada je napisao testament i rekao knezu Pavlu: „Sve i da nismo morali da stvorimo Jugoslaviju, sada smo dužni da je čuvamo i sačuvamo. Jer, ako bi se raspala, oči bismo jedni drugima vadili.“
Mi živimo to njegovo proročanstvo.
Koliko je taj projekat bio istorijski superioran pokazuje i činjenica da u Drugom svetskom ratu obe antifašističke gerile za ratni cilj proglašavaju obnovu Jugoslavije. Ako smo danas srećni na razvalinama te ubijene države, ako mnogo bolje živimo, ako se više razumemo, ako smo pogasili mržnje koje su vladale u toj državi, onda je projekat Jugoslavije 1918. bio pogrešan.
Knezu Pavlu je rekao „sve i da nismo morali…“. Da li je Jugoslavija za njega bila moranje ili želja?
I jedno i drugo. On je verovao u Jugoslaviju. Ne može se ideja Jugoslavije 1918. posmatrati kroz naočare današnjega vremena.
Kada je 1918. srpska vojska ušla u Split, ceo grad izlio se na ulice. Dobrodošlicu je poželeo Josip Smodlaka. Rekao je: „Braćo najrođenija, blagoslovene neka su majke koje su vas rodile.“ Na Markovom trgu u Zagrebu o Srbiji kao pijemontu i spasu govore vodeći hrvatski intelektualci, među njima Ivan Meštrović. Tin Ujević recituje svoje stihove napisane ekavicom: „Danas rasteš samo iz krvi najboljih, što su maču dali svoja tela spravna, blešteći u duhu i u čistoj volji, božanstvena sveta zemljo pravoslavna.“
Doduše, Jugoslavija je bila i moranje. I tu dolazimo do optužnice protiv Aleksandra koja se ispisuje, naročito poslednjih dvadesetak godina među Srbima…
Ta dilema se vezuje za Londonski ugovor 1915. i za Skupštinu u Nišu kada su poslanici glasali protiv ponude da se za deo Makedonije dobije proširenje na zapad?
O tajnom Londonskom sporazumu mora se reći puna istina. Dogovoren je naročito pazeći da za to ne sazna srpska vlada. Vodeće sile Antante: Francuska, carska Rusija i Engleska garantovale su i potpisale Italiji da će za pristupanje Antanti dobiti trećinu Slovenije sa Ljubljanom, jadransku obalu gotovo do Splita, sva jadranska ostrva, Boku celu i albansku obalu.
Istovremeno je ponuđeno Bugarskoj pola Makedonije, ako joj bude to dala Kraljevina Srbija, da i ona priđe Antanti. A Rumuniji je obećan ceo Banat uključujući Pančevo.
Aleksandar i Pašić uzaludno pokušavaju da saznaju od Francuza i Engleza sadržinu tog sporazuma. Aleksandar u Peterburg šalje akademike Aleksandra Belića i Ljubu Stojanovića kako bi im Sazonov, ministar spoljnih poslova Rusije, pokazao šta piše u tajnom ugovoru. Oni su došli 28. aprila, a Sazonov ih je primio tek 6. maja.
Ulazeći kod njega, akademik Belić je rekao: „Vi očito niste želeli da dođemo, ali mi smo došli.“
Sazonov je odbio da pokaže Londonski sporazum. Rekao je i da će, kad saznaju za neke od odredaba Srbi biti mnogo razočarani, ali da moraju da znaju da im Rusija neće biti rame za plakanje, jer Rusija ima i preče saveznike, a taj saveznik je Italija. Rekao je i ovo: „Rame za plakanje tražite u Parizu, jer oni zaziru od snažne i velike Italije.“ Ovo je istina, koja je ovde sakrivena.
Ali postojala je ponuda i Srbiji koja je odbijena?
Tek sredinom avgusta stigla je od ratnih saveznika neka vrste depeše, ne čak ni predloga sporazuma, maltene non-pejper, koji je zapravo bio ultimatum. Zahtevalo se da Srbija, bez oklevanja, istočnu Makedoniju preda Bugarskoj, a onda se maglovito nudio ražanj bez zeca posle rata. Srbija bi za tu žrtvu bila obeštećena posle rata, ako pobede saveznici, tako što će dobiti proširenja u Vojvodini, bez Banata i Pančeva, kao i u delovima Slavonije, u Bosni, Hercegovini i južnoj Dalmaciji, uz napomenu da bi i te teritorije možda bile deljene sa Hrvatima.
Aleksandar na toj skupštini kaže da je to gori ultimatum od onog 1914. godine. Od Srbije se zahtevalo da posle Cera i Kolubare, pobeda kojima je zadivila i saveznike i neprijatelje, potpiše kapitulaciju pred Bugarskom. Da poništi oba balkanska rata.
Pred vojskom objaviti da su nam saveznici objavili ultimatum bilo je vrlo rizično. I tada se usvaja Niška deklaracija kao odgovor saveznicima. Drugim rečima, ne predaje se ništa, niti se pristaje da Italija uzme teritorije koje nisu njene. To je bio jedini razuman odgovor. I ovo je istina o Londonskom ugovoru. Čak ni 1919. godine na mirovnoj konferenciji u Parizu, Aleksandar nije mogao da dobije na uvid tekst Londonskog ugovora iz 1915. Predsednik francuske vlade Žorž Klemanso mu je rekao: „Sramota nas je da vam to pokažemo.“
Ti pregovori su se događali pre povlačenja preko Albanije i probijanja Solunskog fronta. Da je to prihvaćeno, možda bi drugačiji bio tok rata?
Da je Aleksandar prihvatio da odmah preda pola Makedonije, sasvim je izvesno da bi naša vojska do te mere bila osramoćena i ponižena da bi bacila oružje i kapitulirala pred Austrougarskom. Pre toga bi verovatno Aleksandar bio ubijen. I Srbija 1918. ne bi dočekala kao ratni pobednik, pa ne bi bilo ničega ni od onog ražnja bez zeca koji joj je obećavan usred rata.
A koliko je te 1915. godine Aleksandar uopšte bio vešt u politici, imajući u vidu da je imao vojno obrazovanje, i to striktno rusko obrazovanje?
Proučavajući dokumenta koja sam uspeo pronaći, a naročito strana dokumenta, bio sam iznenađen njegovom izuzetnom diplomatskom i državničkom veštinom. Tokom mirovne konferencije u Parizu, njega prima američki predsednik Vilson. On je u jednom trenutku pitao Aleksandra: „Ne razumem, zašto u Versaju nema delegacije Kraljevine Crne Gore koja je bila ratni saveznik. To je jedina država pobednica koja nije zastupljena u Versaju.“ Aleksandar je mirno odgovorio: „Gospodine predsedniče, znam još jednu takvu državu pobednicu koja nije zastupljena u Versaju.“
„Koja je to država“, upitao je Vilson.
„Kraljevina Srbija“, odgovorio je Aleksandar i dodao: „Zbog ujedinjenja našeg trojednog naroda u zajedničku državu, mi smo tom idealu i cilju žrtvovali dve naše kraljevine. I Srbiju i Crnu Goru.“
Vilson je odgovorio da je to žrtva dostojna svakog poštovanja.
Ovde se prećutkuje i da je, u opredeljenju za Jugoslaviju, Aleksandar nastupao samovoljno i diktatorski. Tačno je da je Podgorička skupština bila hajdučka, da je sazvana protivno važećem Ustavu Kraljevine Crne Gore i da je takva bila i skupština u Vojvodini. Ali, makar i hajdučke, to su bile nekakve skupštine. Jedino se Skupština Kraljevine Srbije ni o čemu nije pitala niti je sazvana da potvrdi tu Aleksandrovu odluku.
Koliko je na stvaranje Jugoslavije uticao kralj Aleksandar, a koliko svetske sile tog vremena?
Spremajući se za konferenciju u Parizu, Vilson je objavio plan u 10 tačaka. Jednom od tih tačaka ignorisao je Londonski tajni sporazum, jer niko nije imao pravo da ikome poklanja tuđe.
Međutim, Vilson se izričito zalagao za pravo malih naroda na samoopredeljenje. Pretila je opasnost da Srbija i Crna Gora ostanu u svojim predratnim granicama, s tim što bi Srbija dobila izvesna proširenja u Vojvodini, a Crna Gora u severnoj Albaniji. I to je po nas bilo poražavajuće.
Zato je Aleksandar požurio da na konferenciju odemo sa proglašenom državom. Pri tome je razbesneo Italiju, a i Francuze, pa je predsednik francuske vlade Aleksandru poručio da je „samovoljan, bahat, neposlušan i da ugrožava vitalne interese saveznika“.
Mi smo u Pariz otišli kao ilegalna država. Niko Kraljevstvo SHS nije hteo da prizna. Niko.
Prva nas je priznala Kraljevina Norveška, pod uticajem Vilsona, a sutradan SAD. Konferencija je počela u januaru, a tek krajem februara dolazi do ova dva priznanja.
Niko drugi još dugo nije hteo da prizna Aleksandrovu državu, a ovde se prosipaju priče da su velike sile antisrpski raspoložene bukvalno ucenile Aleksandra da mora da se ujedinjuje sa Hrvatima i Slovencima. Sve je naopačke postavljeno i sve je laž.
Na toj konferenciji, prvog dana smo popili nokaut. Italijanski premijer Orlando pokazao je prema našoj delegaciji – šef je bio Nikola Pašić, od Srba je još bio Milenko Vesnić, ambasador u Parizu, i Ante Trumbić kao ministar spoljnih poslova i Ivan Žolger kao član delegacije.
Orlando je rekao: „Zahtevam da iz ove sale udaljimo predstavnike neprijateljskih država.“ Kaže, ova delegacija je kriminalna, zabranjeno je prisustvo poraženih u Versaju; Žolger je kraj rata dočekao kao ministar u bečkoj vladi, a Trumbić kao visoki činovnik Austrougarske monarhije.
Mi nismo imali argumente da odgovorimo. To je bilo Aleksandrovo kockanje, u glavu države, a i u svoju glavu. Hteo je da pokaže da Hrvati i Slovenci nisu naši ratni neprijatelji, nego pripadnici našeg naroda, jednog te istog jugoslovenskog naroda.
Vilson je spasao stvar. Digao se i odgovorio Orlandu: i vi Italijani ste vekovima bili podeljeni na državice koje su međusobno ratovale, neke na strani Napoleona, neke na strani Austrije, dok nije došao Garibaldi pa vas ujedinio. Aleksandar je Garibaldi Jugoslovena! Da nije Vilson intervenisao, ne znamo kako bi se završilo.
Dakle, Vilson je bio na neki način pokrovitelj jugoslovenske države?
Ta zasluga dobrim delom pripada i Vilsonovoj supruzi koja je bila prijateljica sa Blanš Ulman, milijarderkom, udatom za Milenka Vesnića. Ovde su je u Beogradu zvali „luda Amerikanka“. Ona je kod Edit Vilson uporno, na diskretan način radila, a radili su, između ostalih, i Ljubomir Stojanović, naš ambasador u Americi, i naročito Pupin.
Aleksandra je progonila jedna Vilsonova rečenica, kada je odlučio da prizna tu državu: „Srećna ti Jugoslavija, Aleksandre, ali moraš da stvoriš i Jugoslovene. Kao što smo u Americi, iako smo sa svih krajeva sveta, svi mi Amerikanci.“
On je tražio formulu za decentralizaciju, praktično federalizaciju.
Hrvati su uporno insistirali na hrvatskoj federalnoj članici. Aleksandar je to odbijao i obrazlagao da će od zemlje praviti balkansku Ameriku. Ali da je neće federalizovati po nacionalnim i plemenskim granicama. Govorio je, ugradio bih minu u državu i ona bi se raspala jednog dana po tim šavovima. Našao je ključ – to su bile banovine. Devet banovina i deseti grad Beograd, opet po istom uzoru, koji nije pripadao nigde, kao što je Vašington DC.
U projektu je bilo da banovine do te mere postanu državice da samo državna bezbednost, vojska i spoljni poslovi budu u nadležnosti vrha.
Da li je tačno da je Pupin ubedio Vilsona da je Banat srpski po mestu svog rođenja?
To je bio jedan od dodatnih argumenata. Međutim, tom rešenju banatskog pitanja – mi smo zahtevali i Temišvar i Arad – doprineće i ženidba Aleksandrova kćerkom rumunskog kralja. Venčanje je obavljeno tek 1922, ali na njemu se radi još od 1919. Naime, duže od dve godine Rumuni su na razne načine prosili Aleksandra. Slali su fotografije i Jelisavete i Marije, tražili da Aleksandar njima pošalje svoju fotografiju, a on je već bio ogrubeo kao vojnik i gotovo da mu nije bilo stalo do žena, ni do ženidbe…
A već je imao vanbračnu kćerku?
Tu damu Šarlot Kotijar je upoznao pre Velikog rata. Ona je studirala medicinu na Sorboni. Došla je 1919. godine u nekoj međunarodnoj misiji u Beograd i tajno su se sastajali. Iz te veze je izgleda rođena ta kćerka. Dobila je ime Jelena, uz obećanje, prema nekim izvorima, da će na krštenju dobiti ime Zorka. Aleksandar je jako bio vezan sa svoju majku, pa i za njeno ime. Istovremeno je bio opčinjen imenom Jelena. Jer Jelena je i Karađorđeva žena. Jelena je i njegova sestra koja je preživela golgotu u Rusiji za vreme Boljševičke revolucije, kao i njegova tetka, buduća italijanska kraljica.
Postoji anegdota da je Aleksandar delegaciji sa Cetinja koja se bunila kako Crnogorci nisu dovoljno predstavljeni u Beogradu rekao: kako niste, pa imate kralja? Da li je on više bio Karađorđević ili Petrović?
Često je govorio: „Crnogorac sam koliko i Šumadinac.“ I time zapravo protiv sebe okretao i mnoge oko sebe u Beogradu. Kada je sa nekim ultimatumom otišao kod Aleksandra tražeći ponovo mandat za sastav vlade, Nikolu Pašića je Aleksandar dočekao dosta grubo. Prebacio mu je kriminal i sina, da nije smeo da ga izvuče iz Velikog rata i prebacio mu je da on zapravo želi da bude kralj umesto kralja. Pašić je bio iznenađen. Nikada odnosi među njima nisu bili do kraja iskreni. Aleksandar je cenio Pašića ali je na određeni način i zazirao od njega. Znao je za njegovu političku prevrtljivost, za podzemne veze stalno, što sa „Crnom rukom“, što sa princem Đorđem…
Kad je posle takvog prijema došao kući, Pašić je seo u fotelju, uzdahnuo i rekao: „Onaj Crnogorac…“ I to su mu bile poslednje reči u životu. Preminuo je izjutra.
Aleksandar je bio vezan za Crnu Goru. On je odrastao kao siroče. Rođen je na Cetinju, majku nije zapamtio, a kralj Petar je bio pustolov. Podizali su ga deda i baka, kralj Nikola i kraljica Milena, i tetka Jelena, buduća kraljica Italije.
Čak se i u njegovom govoru godinama osećao cetinjski naglasak. I tištala ga je Crna Gora. Sa odlučnim fanatizmom da obe kraljevine žrtvuje velikom idealu Jugoslavije, on je zabranio 1918. povratak svom dedi kralju Nikoli u Crnu Goru.
A na tom povratku naročito je insistirala Italija, koja je i stajala iza Božićnog ustanka u Crnoj Gori. No, bila su to prevratnička vremena.
Kralja Aleksandra prati taj odnos sa bratom i odnos prema dedi. Zašto je imao takve odnose sa najbližim članovima porodice? Da li je bio veliki greh i to što nije dozvolio povratak kralja Nikole na Cetinje?
Ni njemu samom to nije bilo jasno. Pred polazak u Marselj opet je svratio na Cetinje i knezu Pavlu, princezi Olgi i kraljici Mariji pokazao kuću u kojoj se rodio i onda je rekao: „Vi ne znate koliko su mene voleli deda i baka, tetke i svi.“ Kraljica Marija je ispričala da 1925, kada je prvi put došao na Cetinje, cele noći nije oči sklopio nego je samo šetao i pušio i onda joj se poverio. Rekao je: „Minjon, sutra idem na Lovćen kod Njegoša, a celu noć razmišljam o dedi i o baki. I ako sam 1918. video razloge za ono što sam učinio, sada odavde sa Cetinja ja te razloge ne mogu da vidim i ja sam grešan prema njima.“ Nije on bio čovek koji je bežao da prizna svoje greške ili loše procene.
To su bila olujna vremena.
A Đorđe?
Jedini Karađorđević koji nije smetao komunistima bio je princ Đorđe. On je bio Aleksandrova mora, manipulisan od Mustafe Golubića, komunista, „Crne ruke“, crkve, od svih koji su stvaranje Jugoslavije smatrali katastrofom.
A neshvatljivo je Aleksandrovo ponašanje prema Đorđu. Na dan proglašenja Vidovdanskog ustava 1921. godine, njemu je Đorđe poslao pismo u kojem je bila rečenica: „Ti mi neki suveren, Špiro, u dupe te kukavičko i izdajničko je*em.“ Posle toga mu je povećao apanažu.
Ovde se cicvarićevska štampa naslađivala izjavama princa Đorđa da je Aleksandru prilikom operacije u Parizu 1921. godine odsečen ud, da je neplodan, da mu je sina Petra napravio jedan ordonans kraljice Marije, da je Aleksandar velika lopuža, da ima tajne račune u Švajcarskoj gde sklanja pare…
Sve ono, dakle, što će komunisti decenijama eksploatisati protiv Aleksandra. A kada mu se rodio drugi sin Tomislav, Đorđe mu je poslao pismo u kojem je pisalo: „Špiro, oba ću ti sina na ražnju ispeći.“
Zvao ga je Špiro, a to je naučio od Mustafe Golubića. Tek posle ove pretnje on je prihvatio da se Đorđe skloni u sanatorijum sa ogromnim vrtom, gardistima, sa poslugom… Sklonjen je u izolaciju sa svim prinčevskim privilegijama, da ne priča te koještarije.
A Aleksandra predstavljaju kao bratoubicu. Dobri i plemeniti princ Đorđe, veliki Srbin, Apisov prijatelj…
Imajući u vidu njegov politički karakter i sklonost ka diktatorskom vođenju države, kakvo bi bilo mesto Jugoslavije u Drugom svetskom ratu da je dočekao 1941?
On je stvorio Malu Antantu koja je bila povezana sa Francuskom. Posle je to proširio Balkanskim savezom koji je potpisao sa Grčkom i Turskom Kemala Ataturka, nameran da ipak tu uvuče i Bugarsku. Ne verujem – iznosim svoje slobodno mišljenje – da bi se Hitler, kome se strašno žurilo da ide na Rusiju 1941, usudio da udari istovremeno na Jugoslaviju i taj Balkanski savez.
Musolini je njemu sve vreme radio o glavi, bio je organizator i naručilac i finansijer Aleksandrovog smaknuća. Nije Musolini njega ubijao zbog Jugoslavije, nego zbog Dalmacije. Čak je pokušavao da se nekako sporazume sa Aleksandrom. Predlagao je da se podeli Dalmacija i da se „prokleti Hrvati odbace od Jadrana“. Aleksandar je to odbijao.
Bio je izmoren zahtevima Stjepana Radića o dualnoj konfederaciji. U njemu je, kako izgleda, planula i šumadijska i crnogorska krv, ne toliko zbog Radićevog zahteva, koliko zbog izdaje zapadnih Srba, odnosno njihovog vođe Svetozara Pribićevića, koji je u svemu podržavao Radića, i koji je govorio da su Drina, Sava i Dunav granica između civiliziranog sveta i srbijanskih varvara. Aleksandru je prekipelo kad je taj Pribićević – ova rečenica će se pripisivati Hrvatima – na Markovom trgu u Zagrebu, na nekom mitingu, rekao: „Aleksandre, javi nam koliko košta vaša krv prosuta na Kajmakčalanu i Solunskom frontu, pa da vam je platimo i da ućutite.“ To su činjenice.
To je rečeno u Skupštini kada je došlo do atentata na Stjepana Radića…
Ovo je izgovoreno pre atentata. A posle atentata, dok je Radić bio još u bolnici, situacija je bila nesnošljiva. Radić je zapretio da će sazvati hrvatski Sabor koji je bio raspušten i proglasiti nezavisnu hrvatsku državu. Aleksandar je pozvao Pribićevića, rekao mu da ide kod Stjepana u bolnicu, pošto Radić kralja nije hteo da primi, i da mu kaže da mu Aleksandar čestita nezavisnu državu.
Pribićević je bio šokiran. Rekao je: „U kojim granicama?“
Aleksandar je već imao pripremljenu mapu. Pravili su je kartografi za slučaj da dođe do raspada države. Rekao je: „Po ovoj mapi.“ Od Bjelovara, gotovo pravom linijom, preko Bihaća, do iznad Šibenika. Tako da je Hrvatska bila svedena na uzani prostor prema Sloveniji, a predviđen je bio i koridor uz mađarsku granicu prema Sloveniji. Rekao je: „Imate moju reč, vojsku ću povući iz svih hrvatskih krajeva. Zadržaću je izvesno vreme na granici prema Italijanima, dok vi i Radić ne formirate hrvatsku vojsku, neću da vas ostavim na cedilu.“
Sazvao je posle toga i savetovanje u dvoru lidera političkih stranaka i predstavnika nacionalne elite i izneo projekat o amputaciji Hrvatske.
Naravno, Radić i Pribićević su se uplašili i ništa od toga nije bilo.
Radić je kontroverzna ličnost. Bio je i pesnik. Ima sjajne stihove o bratstvu sa Srbima. Ima sjajne stihove o Srbima kao najvećoj nesreći. Verovao je i u jedno i u drugo.
Aleksandar ga je prihvatio. I u jednom razgovoru sa Ivanom Meštrovićem pitao je: „Ivo, da li ja mogu verovati Stjepanu Radiću posle svega?“ A Meštrovićev odgovor je sjajan: „Ja vam to ne znam, a verujte mi da ne zna ni Radić.“ Rekao je: „U Splitu se priča da na razgovor sa Radićem obavezno vodite najmanje dva stenografa i trojicu svedoka.“
Zašto nije uspeo da se dogovori sa Hrvatima, nešto što je uspelo krajem te decenije knezu Pavlu?
On je veoma poštovao vojvodu Mišića. Oko Jugoslavije se sa njime nije slagao, ali jeste rekao da postoje samo tri čoveka kojima on veruje: knez Pavle, vojvoda Mišić i Ivan Meštrović. Dok je bio živ, Mišić mu je nekoliko puta tražio da se razmeđimo sa Hrvatima. Govorio je: „Nema s njima sreće, sve da im damo i Beograd.“ Aleksandar ga je pitao: „Vojvodo, kuda da se razmeđimo kad svuda živimo zajedno?“ Mišić je na to odgovarao: „Ja to ne znam.“ Pa ga je pitao: „Vojvodo, kojih je Hrvata više, onih koji su za Jugoslaviju ili onih koji su protiv Jugoslavije?“
Mišić je odgovarao: „Ja ni to ne znam, samo znam da sa njima ne možemo.“
Ti hrvatski zahtevi su bili toliko nerazumni da su sve vreme tražili da ceo Srem i Zemun uđu u sastav njihove federalne članice. Sa tim predlogom je došao i Maček početkom januara 1929. godine u dvor. Rekao je da nikakve rasprave i dogovora oko Zemuna ne može biti, jer je Zemun istorijski hrvatski grad.
Aleksandar mu je rekao: „Gospodine Maček, obojica smo 1914. bili na Ceru. Ja dobrovoljno, a vi, verujem, prinudno. Zaboravljate, izgleda, da sam ja isti onaj komandant sa Cera i sa Solunskoga fronta, pa zbog toga mi u Beogradu uručujete ultimatum da sa Kalemegdana posmatram hrvatsku zastavu.“
Sutradan je došlo do novog susreta. Maček se povukao: „Uplašili ste me, prepoznao sam da je u vama planula šumadijska i crnogorska krv, to je veoma opasno.“ I onda je izneo neke druge predloge. Nekoliko dana kasnije Aleksandar će ukinuti ustav, raspustiti Skupštinu i političke stranke, sve nacionalne i plemenske organizacije, opredeliti se za integralno jugoslovenstvo, a sa Mačekom se razišao rečima: „Mnogo ste iskreni i ja to poštujem. I mnogo ste drski, a ja to poštujem još više. U ovom trenutku ne možemo se sporazumeti, ali ja verujem da ćemo se jednog dana nas dvojica sporazumeti.“
Sve se ovo manje-više odvijalo iza zatvorenih vrata bez dizanja tenzija i strasti. Strasti su dizali drugi, crkva, katolički kler, crnorukci… Aleksandar je, recimo, ubistvo Ferdinandovo smatrao terorističkim aktom i nikada se u Kraljevini Jugoslaviji taj atentat nije proslavljao, niti su proslavljani atentatori.
Smatrao je terorističkim činom i ubistvo poslednjih Obrenovića. I „Crnu ruku“ i apisovce je smatrao kancerom Srbije. Šta hoće Ante Pavelić i ustaše nije do kraja shvatao, jer je Pavelić tek 1930. došao pod skute Musoliniju, tamo je dobio pare da formira terorističke logore, bio je minorna snaga u početku i u trenutku samog Marseljskog atentata. Za atentatora su izabrali Bugarina Černozemskog. Svi ostali koji su bili uključeni u tu operaciju bili su Pavelićeve ustaše.
Da li je predosećao da će biti ubijen?
Jeste. I uopšte prema svom životu je bio vrlo neodgovoran. Nekoliko puta se trovao nikotinom. Pušio je po 120 i više cigareta dnevno. Odbio je da na palubi razarača „Dubrovnik“, na prilazu Marselju, obuče „čeličnu košulju“, kako se pancir tada zvao. Iako se njegov ordonans Zečević zakleo kraljici Mariji da će ga prisiliti da obuče tu „čeličnu košulju“. Rekao je: „Zeko, kako te nije sramota? Zar ja da se plašim šačice razbojnika?“
Kad se „Dubrovnik“ primakao marseljskoj luci, maršal dvora general Aleksandar Dimitrijević, koji je ranije otputovao u Pariz i u Marselj, raportirao mu je: „Vaše veličanstvo, sve je bezbedno.“
Iznenada na palubu uspeva da se probije Svetislav Lazarević, tada generalni konzul u Marselju, i raportira: „Vaše veličanstvo, Vladeta Milićević traži da se ne iskrcate, produžite prema Tulonu, ustaški teroristi su u Marselju.“
Aleksandar je odgovorio: „Sada je kasno za sve, moram poštovati protokol.“
Proučavajući sve te dokumente, naročito iz predratne štampe, bio sam često i ogorčen na Aleksandra.
Vladeta Milićević je bio čudo od operativca. On je Aleksandru jednom prilikom raportirao da ima tačno spisak ustaških terorista u logoru Janka Pusta i još jednom logoru pored njega. Da je našao jednu ženu koja sve cinkari i radi za našu službu, pa i da Pavelić povremeno tamo dolazi. I onda je napravio neoprostivu grešku jer nije poznavao Aleksandra. Rekao je: „Tražim dozvolu da ilegalno sa našim agentima upadnemo i da ih sve likvidiramo.“ Aleksandar ga je odbio, nije hteo da država bude terorista da bi likvidirala teroriste.
Kasnije, kad je na njega pokušan atentat u Zagrebu 1933, rekao mu je: „Milićeviću, da si uradio ono što si od mene tražio da ti dozvolim, ne bih te kažnjavao.“
On je, inače, bio ogorčen na Sterijine rodoljupce po Srbiji, ali i na Beograd. Bio je ogorčen zbog činjenice da još 1920. godine kada su se održavali lokalni izbori i izbori za ustavotvornu skupštinu, u Beogradu i Crnoj Gori najviše glasova osvajaju komunisti. On to nije mogao da preboli.
Između ostalog, bežeći od tog slavskog, ogovaračkog, apisovskog Beograda, odlazi daleko na Dedinje da tamo pravi dvor. I govorio je: „Ne osećam se dobro ovde. Mnogo mi je prijatnije u Zagrebu, a pogotovo na Bledu.“
O njemu bi se mogli pisati tomovi. On je izuzetna i neponovljiva ličnost. Istorija sudi po velikim zanosima i rezultatima. Hajde da vidimo ko je u srpskoj istoriji sve ovo bio ili da je išta slično uradio. Nema ga. Mislim da je Aleksandar najveća ličnost u istoriji Srba.
Uopšte ili u modernoj istoriji?
Ma to su znali i šumadijski seljaci. Oni njemu 1918. godine ne persiraju. Umeju da kažu: Visočanstvo – tada je još kralj Petar bio živ – ti si, visočanstvo, nadmašio Dušana!
Tagovi
