Četrnaesta titula, osvojena u Parizu. Ne, ne čitate prethodni broj, čiji je deo bio posvećen pobedi Real Madrida nad Liverpulom u finalu Lige šampiona i osvajanjem novog „klempavog“ pehara. Međutim, ponovo je reč o Španiji, titulama, rekordima i otpisivanju najboljih pre nego što su rekli svoj poslednje „vamos„.
Rafael Nadal je po 14. put u svojoj 18 godina dugoj profesionalnoj karijeri osvojio Rolan Garos, što samo po sebi više i nije neka vest. Vesti su pisane u onim retkim prilikama kada je gubio na svom omiljenom turniru, a to se desilo samo četiri puta.
Kralj šljake je u ovogodišnjem finalu očekivano lako savladao Norvežanina Kaspera Ruda nakon tri seta i ponovo, više nego zasluženo, uživao u salvama aplauza koji su dolazili sa tribina stadiona Filip Šatrije.
Od 2005. godine traje Nadalova vladavina prestonicom šljake. To je bio prvi i do sada jedini put kada nije važio za glavnog favorita. Uspeo je kao 19-godišnjak da izbaci Rodžera Federera i kasnije postane drugi debitant koji je osvojio turnir još od Matsa Vilandera 1982. godine.
U narednih deset godina je izgubio samo u dve prilike. Jednom od zaboravljenog Robina Soderlinga, a drugi put od Novaka Đokovića 2015. godine. Naredne sezone je ponovo ostao bez titule, koja je po prvi put otišla u Đokovićeve ruke i već tada je počelo da se govori o zalasku Nadalove karijere.
Mučile su ga raznorazne povrede i sve je češće moglo da se čuje kako su najbolji top-spinovi iza njega i kako njegovo telo ne može više da podnese intenzitet kojim je slamao protivnike tada već čitavu deceniju. Zvuči poznato, zar ne?
Međutim, kralj nije želeo da se tako lako odrekne svog prestola u Parizu. Organizatori ostalih turnira mogli su samo da čupaju kosu pri povratku pozivnica sa Nadalovom adresom u kojima se zahvaljuje na pozivu, uz negativan odgovor kada je u pitanju učešće. Propustio je Nadal pregršt turnira zbog povreda i oporavka od istih, tempirajući formu za kraj maja i početak juna, kao što je i Real – makar u prvenstvu izgubio titulu u aprilu – uvek najbolje ostavljao za završnicu Lige šampiona.
Usledile su ponovo četiri vezane titule, pre nego što je Đoković uspeo da se domgone svoje druge titule, a u polufinalu pobedio upravo Nadala, čime je kruna počela da klizi sa glave „kralja šljake“.
Pred ovogodišnji turnir – ista pesma. Nadal je u martu zadobio povredu nakon koje su svi znali da se na teren neće vratiti pre Rolan Garosa. Pisali smo već o „Princu šljake“ – Karlosu Alkarazu, koji je nagovestio da bi mogao da nasledi kralja čije je vreme vladavine pri kraju. Novak Đoković je takođe sa velikim motivom došao na turnir u želji da se izjednači sa Nadalom po broju osvojenih Grend slem turnira, upravo na njegovom omiljenom. Zverev i Medvedev jurili su što bolji plasman i prvo mesto na ATP listi…
Do preranog susreta sa Đokovićem, Nadal se pomučio jedino u osmini finala, kada je morao da odigra pet setova. Očekivala se još jedna epska bitka u meču koji je odmah proglašen finalom pre finala i najvažnijim mečom dosadašnje dela sezone.
Nakon Đokovićevog povratka u drugom setu, delovalo je da će ponovo mentalno slomiti Nadala i uspeti da preokrene meč u svoju korist. Nadal je zaigrao svoj najbolji tenis i ostavio Đokovića bez šanse.
U polufinalu je ponovo bilo gusto, makar do završnice drugog seta, kada je – do tog trenutka odlični Zverev – pokidao ligamente stopala i na taj način otvorio Nadalu put ka novoj tituli. Rud je dao sve od sebe, ali u velikom finalu, koje je izazvalo manje pažnje nego mečevi prethodnih rundi, nije imao šanse.
Ponovo Real Madrid i ponovo Rafael Nadal. Kao pokvarena ploča koja samo u retkim prilikama promeni melodiju. U ostalim sluačajevima, može se čuti samo flamenko.
Pitanje je sada, ko će imati hrabrosti da ih i sledeće godine, prerano otpiše…
I da, iako mu je stric igrao u Barsi, Nadal navija za Real…
Tagovi
