Kratko sećanje, kratka pamet, kratak dah, kratak život…

Veliki Crljeni. Naselje u okolini Lazarevca. Okruženo Ibarskom magistralom, međunarodnom i lokalnom prugom, ugljenokopovima i termoelektranom, živi nešto više od 4.000 ljudi. Mnoge porodice su poslom vezane za kolubarske kopove i elektranu. Neznatno dalje su pepelište, jalovište, deponija uglja i sušara susednih Vreoca. Prilično često meštani udišu poprilično loš vazduh. Neretko su nuspojave inhalatori, astma i drugi respiratorni problemi.

Marko Jovanović je odrastao i živi u Crljenima. Električar koji je godinama radio na površinskom kopu „Kolubara“. Otac troje dece. Njegova borba za zaštitu životne sredine u varošici počela je pre devet godina kada je zasnovao svoju porodicu. Pisao je prijave i pokretao inicijative lokalnog karaktera. Ukazivao je na zagađenje vazduha, vode i zemljišta koje izaziva termoelektrana, ali i na druge ekološke nemarnosti komšiluka.

„Nakon višegodišnjeg pisanja i dobronamernog upozoravanja, počeo sam da prijavljujem ljude komunalnoj inspekciji i policiji za bilo kakvo nedelo u vidu paljenja gume, plastike, ili bilo kog drugog otpada. Ipak, tek prošle godine sam došao do nulte tolerancije. Pokušao sam da spasem sebe, svoju porodicu i njih od sebe samih. Ovde je ljudima očigledno bitnije da se ne zamere komšijama nego da od
istih dobiju rak pluća“, kaže Jovanović.

U aprilu je inspekcija izašla po prijavi u šest domaćinstava. Kako kaže, komšiluk čin tumači uglavnom kao vrstu ličnog napada. Prvi komšija više ne razgovara sa Jovanovićem. Komšijin brat, kako Jovanović ističe, ubeđen je da za prijavljivanje izgreda dobija novac. Naljutili su se i još neki meštani iz Jovanovićevog komšiluka. Ipak, pojedini su nabavili kante za đubre, drugi su jednostavno prestali da pale otpad.

Otprilike tako, čast izuzecima, izgleda „razvoj“ ekološke svesti građana. Uputi se apel, molba, upozorenje, pa tek kod učestalih prijava i, eventualno, kazne pojedinac „osvesti“ kako nešto nije u saglasju sa prirodom i zakonom. Ili se, kao što je to bio slučaj sa nedavnim požarom na deponiji u Vinči, građani uzbune kada se otrovni oblaci dima rasprše nad Beogradom. Međutim, problem deponije u Vinči je decenijski, a ni požari nisu neuobičajena pojava. Utisak je da je društvo ravnodušno u odnosu prema ekologiji, a da je briga o zaštiti životne sredine kratkog trajanja, dok opasnost – ona koja je toliko rizična da se vidi i oseti – ne prođe.

„Karcinomi su bolest koja će verovatno po učestalosti i smrtnosti uskoro prevazići do sada glavni uzrok umiranja – kardiovaskularne bolesti. Ovaj zastrašujući podatak bi trebalo da nas osvesti. Najveća opasnost je što nam je ‘neprijatelj’ praktično nevidljiv. Samo ekstremne situacije dovode do toga da naša čula osete opasnost. Međutim, mi smo svakodnevno izloženi uticaju štetnih materija u našoj okolini“, Prof. dr Vladimir Kovčin, onkolog, član stručnog saveta Nacionalne ekološke asocijacije

Mirko Popović iz Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI) za Nedeljnik kaže da je odgovornost za takvo stanje i „kratku pamet“ stanovništva u najvećoj meri na političkim akterima koji kreiraju, sprovode i štite životnu sredinu, i koji su dužni da građane informišu o značaju ekoloških problema.

„Informisanje građana o prekomernom zagađenju, opasnostima i rizicima po zdravlje građana je među najvažnijim elementima zaštite životne sredine. A kada je tema postala toliko vidljiva da se više ne može sakriti, mi smo naišli na ćutanje i manipulacije informacijama.
Logično je da su tada građani zbunjeni. Ekološka svest društva nastaje kada veliki broj građana ima mogućnost da dođe do informacija, kao i kada su te informacije lako dostupne u kontinuiranom periodu, kroz kontinuirano obrazovanje, u kom svi akteri u društvu moraju priznati
da problem postoji“, kaže Popović.

Predsednik Upravnog odbora Inženjera za zaštitu životne sredine Igor Jezdimirović smatra da je najveći uzrok pasivnosti građana i nedovoljnog razvoja ekološke svesti impulsivno donošenje odluka – bez mnogo razmišljanja i svakako bez konsultovanja struke. Kako kaže u razgovoru za Nedeljnik, društvo nema tradiciju planiranja i kontinuitete realizacije strateških odluka, deluje se po principu gašenja požara, a ne prevencije njegovog nastajanja. Strategije nisu obavezujući dokument, ali lična korist predstavlja „obavezan element svakog državnog posla“.

„Nosioci vlasti odlučuju u svim oblastima bez obzira na to što najčešće ni za jednu nisu stručni. Ali priroda više nije u stanju da ukloni zagađenje koje ljudi proizvedu i dobijamo gomilanje otpada, zagađenje i ekološke problema širom Srbije. Nedostatak edukacije, svih oblika, doveo je do neznanja o povezanosti između zagađenja životne sredine i našeg zdravlja“, kaže Jezdimirović.

„Postoje mehanizmi i za nedubinski provocirano ekološko delovanje jednog društva, a to je pre svega oštra kaznena politika. Paralelno sa navedenim, mora se sprovoditi obrazovanje mladih ekološki svesnih građana, kako bi kroz deceniju ili dve oštra kaznena politika ustupila mesto dubinski izgrađenom ekološkom ponašanju novih generacija“, Marko Vujić, Centar za ekološku politiku i održivi razvoj

Problem smetlišta u Vinči je prema dogovoru Grada Beograda i francusko-japanskog konzorcijuma „Suez-Itoči 2017. godine trebalo da bude rešen izgradnjom spalionice u nadležnosti ćerke firme „Beo čista energija“. Postrojenje bi trebalo da zameni postojeću deponiju.

Zagovornici izgradnje spalionice kao pozitivan primer često navode slične primere u Evropi. Međutim, većina otpada u Evropi uopšte ne stigne do spalionica. Dok Evropska unija reciklira od 50 do 60 odsto svog otpada, u Srbiji ovaj procenat iznosi od sedam do osam odsto. Jezdimirović kaže da je i postojeći procenat recikliranog otpada neadekvatno iskorišćen.

„Recikliranje u Srbiji je vrlo unosan posao za operatere sistema ambalažnog otpada, za reciklere i za samu državu. Na gubitku su građani i životna sredina, koju postojeći sistem nije uspeo da očisti iako mi, kao građani, redovno plaćamo sve predviđene takse i namete. Ogromna količina novca se vrti u ovom sistemu, a naša životna sredina je sve prljavija i zagađenija. Kontrola recikliranih količina za koje se isplaćuje naknada je minimalna, kao i količina ambalaže koja se pusti na tržište i pokupi sa njega. Sve ovo ‘omogućava’ gomile smeća širom zemlje za koje smo platili da bude uklonjeno i zbrinuto. Kod pojedinaca se budi svest o značaju reciklaže, ali ona zahteva dobro osmišljen i kontrolisan sistem“, ističe Jezdimirović.

Posledice aljkavosti prema prirodi po zdravlje građana nedvosmisleno su prikazane kroz statistiku, a ona je izuzetno nepovoljna. Različiti vidovi zagađenja vazduha širom sveta su odgovorni za smrt između sedam i osam miliona ljudi na godišnjem nivou.

Izveštaj „Stanje globalnog vazduha 2020“ ukazuje da je zagađenje vazduha prouzrokovalo preranu smrt skoro pola miliona beba u prvom mesecu života na globalnom nivou, pri čemu je najveći broj slučajeva zabeležen u zemljama u razvoju. Kako se ističe u studiji, izlaganje zagađenju u vazduhu štetno je i za bebe u materici. Srbija je među vodećim zemljama Evrope po stopi smrtnosti od aerozagađenja. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije s kraja 2020. godine, godišnje u Srbiji prerano premine oko 7.000 ljudi zbog izloženosti različitim zagađenjima vazduha.

Onkolog prof. dr Vladimir Kovčin, član stručnog saveta Nacionalne ekološke asocijacije, za Nedeljnik objašnjava na koji način zagađenje utiče na zdravlje nacije i šta je u ovom trenutku najveća opasnost po zdravlje građana u pogledu zagađenja vazduha.

„Karcinomi su bolest koja će verovatno po učestalosti i smrtnosti uskoro prevazići do sada glavni uzrok umiranja – kardiovaskularne bolesti. Ovaj zastrašujući podatak bi trebalo da nas osvesti. Granica obolevanja od karcinoma se značajno pomerila ka mlađim kategorijama. Potrebno je vreme i određena koncentracija kancerogenih materija da bi se pojavila bolest, a ono je sve kraće zbog velike koncentracije štetnih materija koje unosimo vazduhom, hranom ili vodom. Najveća opasnost je što nam je ‘neprijatelj’ praktično nevidljiv. Samo ekstremne situacije dovode do toga da naša čula osete opasnost. Međutim, mi smo svakodnevno izloženi uticaju štetnih materija u našoj okolini“, kaže Kovčin.

I pored nagomilanih ekoloških problema, čini se da je politički prostor u Srbiji – kada je reč o zelenima i pokušaju da se pledira na temama čiji je fokus zaštita životne sredine, smanjenje zagađenja nedovoljno iskorišćen. Kako za Nedeljnik ističe Marko Vujić iz Centra za ekološku politiku i održivi razvoj Fakulteta političkih nauka u Beogradu, ravnodušnost većeg dela naše populacije prema ekološkim problemima, rezultat je apsolutnog izostanka dubinske ekološke svesti i potpune neinformisanosti o aktuelnim posledicama koje takvo zagađenje nosi, dok se vlasti ne trude da ovu percepciju građana izmene jer im „status kvo“ ide u prilog.

„Opozicija bi trebalo da se bavi nuđenjem rešenja upravo u zonama najslabijih rezultata koalicije oko Srpske napredne stranke (SNS), a tu je ekologija jedna od ključnih tačaka. Zagreb je primer kako se nakon dvadeset godina suverene vlasti preminulog gradonačelnika Milana Bandića, jedan zeleni aktivista (Tomislav Tomašević, prim. aut.) ubedljivo prošetao do pobede sintetisanjem“, kaže Vujić.

„Postoje mehanizmi i za nedubinski provocirano ekološko delovanje jednog društva, a to je pre svega oštra kaznena politika. Paralelno sa navedenim, mora se sprovoditi obrazovanje mladih ekološki svesnih građana, kako bi kroz deceniju ili dve oštra kaznena politika ustupila mesto dubinski izgrađenom ekološkom ponašanju novih generacija Teme poput transparentnog rada grada u procesima javnih nabavki, tendera, gradnje, izdavanja dozvola, motivisale su građane da zaokruže za ono što ih se direktno tiče, a to je sopstveno zdravlje, kvalitetna životna sredina… Andrićevski znakovi pored puta za kvalitetan opozicioni aktivizam, bar u Beogradu“, dodaje Vujić.

On smatra da je stvaranje ekološke svesti jednog društva dugotrajan proces, koji se, pre svega, vrši kroz mehanizme obrazovanja u formalnom, ali i neformalnom obliku.

„Srbija, nažalost, nema vremena za takav proces. Postoje mehanizmi i za nedubinski provocirano ekološko delovanje jednog društva, a to je pre svega oštra kaznena politika. Paralelno sa navedenim, mora se sprovoditi obrazovanje mladih ekološki svesnih građana, kako bi kroz deceniju ili dve oštra kaznena politika ustupila mesto dubinski izgrađenom ekološkom ponašanju novih generacija“, zaključuje Vujić.