Tim putem se više jednostavno ne ide, sem ako imate nekog posla ili nekoga, eto, nekoga da posetite. Odskora će vas kad idete ka moru, čim se prođe skretanje za Kolašin, saobraćajni znak navesti levo na novi, prvi crnogorski auto-put. Može se za Podgoricu i pravo, onom starom džadom, kroz Platije koje su decenijama, s potpunim pravom, plašile vozače, posebno one umorne i one što žure da stignu.
Može se pravo, ali retko ko tako ide, sem ako ima nekog posla ili, eto, nekoga da poseti.
Bio je septembar, jedan od poslednjih letnjih dana, i već kada smo prešli granicu počeo sam, to je već tradicija, da pričam o njemu. „Valjalo bi da svratimo“, rekao bih joj, znajući da sto posto nećemo.
Branio sam se, racionalizovao, kaže li se to tako: te nemamo vremena, evo već je mrak, te mogli bismo u povratku, ma da, bolje je u povratku, te možda ne bih pogodio ni gde je tačno „Krčma kod Raša“, jer znaš, veliko je to Međuriječje, imaju čak dve kafane, zamisli da uđemo u pogrešnu, sramota, bre.
Istina je da sam se sećao i gde je kafana, i kako Međuriječje miriše, i onog mosta na Mrtvici i dana kada smo, ima tome više od petnaest godina, ali ima i snimak, snimak je sačuvan, Milan i ja skakali u ono seno; sećao sam se i Rašovih ruku koje su me zagrlile onog dana kada je otišla mama, i koje nisu imale snage – a koliki je to čovek bio! – za zagrljaj onog dana kada je otišao njegov prijatelj; i s vremena na vreme bih otvorio taj fajl i skrolovao po njemu, bez ikakvog cilja, hvatajući samo poneke reči, i mnoge bi te reči bile o njemu i za njega.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 03. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 664
Tagovi
