Golubović je i posle „afere Grobnica“ nastavio da radi. I osamdesetih objavljuje neke zapažene tekstove – bio je, recimo, izveštač sa sahrane Leonida Brežnjeva, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza, u novembru 1983. („Kovčeg obavijen crvenim plaštom sa telom Brežnjeva još je bio otvoren za poslednji pozdrav najbližih. Takvi su običaji u zemlji pravoslavlja. Brežnjeva zato nisu ni sahranili juče – nedeljom u ovoj zemlji ne sahranjuju mrtve…)
Ipak, osamdesetih je, izgleda, imao drugi zadatak. Vratio je u žižu javnosti Tarabiće, kada je sa Dejanom Malenkovićem objavio knjigu „Kremansko proročanstvo – šta je bilo, šta nas čeka“. Knjiga je tokom devete decenije 20. veka doživela sijaset izdanja, i dobro se slagala i sa pseudoistorijom koja je odnekud zavapila da su Srbi ipak narod najstariji, i sa pseudoistorijskom književnošću čiji je glavni predstavnik bila notorna „Knjiga o Milutinu“.
Voja Antonić, naš čuveni pronalazač i razbijač mitova, objavio je svojevremeno knjigu „Kremansko neproročanstvo“, a za Nedeljnik danas kaže da ipak sumnja u verziju da je Golubović mit o Tarabićima oživeo iz nekih – i nečijih – dubljih namera.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS OD ČETVRTKA, 7. SEPTEMBRA
Tagovi
