Gasna diplomatija je nekada bila bolja. Sedamdesetih godina prošlog veka razmena gasa između Zapadne Evrope i Sovjetskog Saveza očaravala je kancelare: stabilni i trajni gasovodi predstavljali su most između dva suprotstavljena bloka Starog kontinenta (1). A kada su Amerikanci pokušali da ugroze ovo „opuštanje tenzije“, razočarali su se. Predsednik Ronald Regan je 1982. godine sankcionisao nekoliko evropskih kompanija uključenih u izgradnju evrosibirskog gasovoda koji bi, u njegovim očima, Evropu učinio zavisnom od „crvenih“ (2). Ali je tada deset članica Evropske ekonomske zajednice (EEZ) odbilo da primeni embargo, a Francuska je sprovela rekviziciju nad jednom kompanijom kako bi je primorala da isporuči opremu Sovjetima. Nekoliko meseci kasnije, Vašington se povukao.
Zaobilaženje Ukrajine
Gotovo završeno, sklapanje 1.230 kilometara duge čelične zmije, gasovoda Severni tok, po ceni od 9,5 milijardi evra, moralo je da se zaustavi u decembru 2019. godine, usred bure evropskih kritika i američkih sankcija. Kako je moguće da su poslednji kilometri ove infrastrukture, kakvih je na desetine, stvorili takav haos unutar Unije i otvorili jednu od najozbiljnijih posleratnih diplomatskih kriza između Vašingtona i Berlina?
Isprva je, međutim, bilo malo oblaka na horizontu. U partnerstvu sa pet evropskih gasnih kompanija (austrijska OMV, nemačke Vinteršel i Uniper, francuska Enži i anglo-holandska Šel), ruski konglomerat Gasprom se u aprilu 2018. godine obavezao da udvostruči kapacitet Severnog toka 1. Inaugurisan 2012. godine, ovaj prvi gasovod već prenosi 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje između gradova Viborg, u blizini Sankt Peterburga, i Grajsvald, u nemačkoj pokrajini Meklenburg – Zapadna Pomeranija. Njegova trasa ispunjava strateški zahtev Kremlja da se zaobiđe Ukrajina, kroz koju još uvek prolazi više od polovine sibirskog izvoza metana namenjenog Evropi.
Moskva optužuje Kijev da je isuviše profitirao od prava prolaska gasa, da je preusmerio deo tokova i da nije namirio svoja dugovanja. Nekoliko sukoba obeleženih prekidom isporuke izbilo je između 2005. i 2009. godine. Počev od „ukrajinske revolucije“ 2014. godine, koju je podržao Severnoatlantski savez (NATO), a naročito nakon aneksije Krima od strane Rusije iste godine, situacija eskalira. Severni tok 1 i 2 na svoj način odražavaju pogoršanje rusko-ukrajinskih odnosa: projekat prvog započet je godinu dana nakon „narandžaste revolucije“ iz 2004, takođe podržane od Zapada, a sporazum o izgradnji njegovog blizanca usledio je ubrzo nakon krize iz 2014. godine. Suvereni interes Rusije nalaže zaštitu izvoza gasa od političkih preokreta u ovoj susednoj državi: 91% tokova ka Evropi prolazilo je kroz Ukrajinu 1994, a manje od 41% u 2018. godini. Severni tok 2 i njegov ekvivalent u južnoj Evropi – Turski tok, takođe u izgradnji (videti mapu) – dovršili bi ovo oslobađanje Gasproma.
Za gasovode je karakteristično da među zemljama koje povezuju stvaraju odnos međusobne zavisnosti. To što su Berlin i Moskva preduzeli iritira. Severni tok 2 je već na samom početku naišao na udružene protivnike, koji svi gravitiraju ka niskoj orbiti američke supersile: Ukrajina, naravno, ali i baltičke zemlje i Poljska su „protivne projektu iz ideoloških antiruskih motiva“, kako to otvoreno priznaje francuski parlamentarni izveštaj (3). Međutim, 2018. godine se ova osovina ne suprotstavlja pristalicama gasovoda, na čijem su čelu Nemačka i njen bivši kancelar Gerhard Šreder, sada lobista koga je Gasprom proglasio predsednikom upravnog odbora kompanije Severni tok 2.
Za Berlin, najvećeg potrošača gasa u Evropi, novi gasovod predstavlja utoliko važnije pitanje budući da se kancelarka Angela Merkel složila sa postupnim ukidanjem nuklearne energije do kraja 2022, a ugljovodonične do 2038. godine. Dok se očekuje jačanje značaja obnovljivih izvora, „energetski zaokret“ trpi neuspehe. Dovoljan je jedan hladni talas i oblačno vreme bez vetra, kao što se dogodilo prošlog februara, da bi termoelektrane na lignit razvejale ciljeve redukcije emisije gasova staklene bašte (4). Otuda potreba za održivim snabdevanjem gasom, koji manje zagađuje od uglja, a ima stabilnije cene. Sa nemačke tačke gledišta, poštovanje ovog imperativa uspostavljanjem trgovinskog partnerstva sa Rusijom opravdano je čak i ako su se odnosi između dve države pogoršali nakon 2014. godine. U Nemačkoj, „slediti svoje ekonomske interese smatra se krajnjim pokazateljem uspeha spoljne politike“, podseća Anđela Stent, (proamerička) stručnjakinja za odnose između Vašingtona, Berlina i Moskve (5).
Zaokret Emanuela Makrona
Upravo će ta ista filozofija, koju je haotično sprovodio Donald Tramp, izbaciti projekat iz koloseka. Vašington cilja na Severni tok 2 koliko iz komercijalnih, toliko i iz geopolitičkih razloga. Zahvaljujući podršci Evropske komisije, naklonjenijoj fleksibilnom američkom tržištu tečnog prirodnog gasa (TPG) nego ruskim gasovodima, i podršci naročito proameričkih država u Uniji (Poljska, Danska…), Vašington ne samo da namerava da osujeti planove Moskve, već i da evropskom tržištu nametne svoje viškove tečnog gasa iz škriljaca. I da, usput, izvrši pritisak na Nemačku sa kojom već gomila trgovinske sporove (6). U tu se svrhu mobiliše sva diplomatska perfidnost Sjedinjenih Država.
Tramp, koji od svog dolaska na vlast preti Evropi carinskim sankcijama, u julu 2018. godine postigao je predaju Brisela: Unija se saglašava da temeljno preispita svoju gasnu politiku u korist „slobodarskog“ TPG (prema rečima g. Trampa), a na štetu „totalitarnog“ gasovoda. Nova gasna direktiva, usvojena sledeće godine, nagomilala je administrativne prepreke u cilju kočenja Severnog toka 2, do te mere da su njeni dizajneri morali da preispitaju svoju pravnu i komercijalnu konstrukciju.
Evropski savet ne bi usvojio tekst ove direktive u februaru 2019. godine da nije bilo spektakularnog zaokreta u stavu francuskog predsednika, čija je diskretna podrška do sada obećavala pristalicama projekta (Nemačka, Francuska, Austrija, Holandija, Belgija, Grčka i Kipar) dovoljan broj glasova za opstrukciju. Emanuel Makron pravdao je svoj zaokret potrebom „da se ne pojačava zavisnost od Rusije (7)“. Ili je možda time pokušao da natera Berlin da razmotri njegov plan za reformu Unije, koji je s druge strane Rajne primljen sa sumnjama.
Nakon upozorenja, usledila je kanonada: kao da se samo po sebi razume da se o evropskoj energetskoj politici odlučuje u Vašingtonu, američki parlamentarci obeju partija glasali su u decembru 2019. godine o zakonu koji štiti energetsku bezbednost Evrope. Reč je o salvi „sankcija kojima se zamrzavaju vize i imovina bilo kog stranog lica koje bi svesno pomoglo brodovima za polaganje cevi u izgradnji cevovoda ruskog porekla usmerenog ka Nemačkoj ili Turskoj“, kako to rezimira Američki kongres. Ove ekstrateritorijalne mere, lišene bilo kakve međunarodne pravne osnove, rezultirale su trenutnim zaustavljanjem projekta Severni tok 2. Sankcije su naredne godine dalje ojačane i proširene na kompanije. Većina kompanija za tehničku pomoć i osiguranje napušta ovaj brod koji tone.
Odlučne da finansijski unište bilo koji entitet koji pruža podršku ruskom projektu, Sjedinjene Države su u julu 2020. godine objavile da Severni tok 2 sada spada u delokrug zakona iz 2017. godine pod nazivom „Suzbijanje protivnika Amerike sankcijama“, koji je u početku ciljao na Rusiju, Iran i Severnu Koreju. Ovoga puta, prestupnici kojima preti odsecanje od dolarskog sistema traže se među kompanijama, građanima i gradovima u Nemačkoj, zemlji članici NATO-a i najmoćnijoj saveznici Sjedinjenih Država u Evropskoj uniji. U pismu od 5. avgusta 2020. godine, tri američka parlamentarca su izdala naredbu upravnicima dveju nemačkih luka, kao i njihovim akcionarima (gradu i državi), da prekinu svako učešće u Severnom toku 2, pod pretnjom da će „uništiti finansijsku održivost [njihove] kompanije“, „uništiti vrednost [njihovih] akcija“, zamrznuti im imovinu i zabraniti im da kroče na američko tlo. Takve mere i tonalitet obično su rezervisani za Venecuelu ili Kubu.
Suočen sa takvim ponižavanjem, nemački ministar spoljnih poslova, socijaldemokrata Hajko Mas primećuje: „Mi ne kritikujemo Sjedinjene Države što su više nego udvostručile uvoz nafte iz Rusije tokom protekle godine. Sjedinjene Države ostvaruju svoje pravo na nezavisnu energetsku politiku. Mi takođe.“ A g. Frank-Valter Štajnmajer, predsednik države, podržava završetak „jednog od poslednjih mostova između Rusije i Evrope“, podsećajući na „više od dvadeset miliona sovjetskih žrtava u Drugom svetskom ratu“ (8).
Ali nemački lideri obično izbegavaju publicitet po ovom pitanju. Iako političke snage većinski podržavaju projekat, slika je ipak složenija. Hrišćansko-demokratska unija (CDU) i dalje podržava Severni tok, što čine i Socijaldemokratska stranka (SPD), Die Linke (levica) i Alternativa za Nemačku (AfD, ekstremna desnica). A antiruski opredeljene hrišćanske demokrate, na čijem je čelu gdin Manfred Veber, lider Narodne partije u Evropskom parlamentu, uporno daju zapaljive izjave. Liberali, isprva osetljivi na ekonomske aspekte projekta, promenili su stav nakon slučaja trovanja ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog i sada pozivaju na moratorijum. Budući da nisu bili naklonjeni ni Severnom toku 1, Zeleni ne žele da čuju za još jedan gasovod. Njihova nepopustljivost pojačana je rezolucijom protiv gasovoda, izglasanom u Evropskom parlamentu 21. januara, zahvaljujući aktivizmu udruženja za zaštitu životne sredine i opsesivno antiruskoj zapadnoj štampi. Kombinacija snažnog američkog uticaja i popularnosti ekološkog sentimenta učinila je ovu temu „radioaktivnom“ i naterala nemačku vladu na ustupke.
Od 2019. godine kancelarka je Sjedinjenim Državama odobrila finansiranje dva terminala za regasifikaciju na nemačkim obalama, namenjenih za prijem TPG-a, pod uslovom da Vašington prestane da napada Severni tok 2. Međutim, trovanje Navaljnog u leto 2020, a onda i njegovo zatvaranje u januaru 2021. godine (9), pružili su protivnicima naftovoda jak argument u situaciji kada se Berlin energično založio za zaštitu ruskog opozicionara. Od Varšave preko Brisela do Pariza, zvaničnici pozivaju kancelarku da obustavljanje izgradnje gasovoda uvrsti u sankcije prema Moskvi. Dolazak g. Džozefa Bajdena u Belu kuću rasteretio je liberale kojima se nije dopadala ideja da dele stavove sa g. Trampom: nova administracija je, baš kao i stara, odlučna da uništi Severni tok 2.
Saga o čeličnoj zmiji se, međutim, nastavlja. Ruski brodovi su nastavili da polažu cevi na dnu Baltika, a Nemačka se i dalje nada da će privoleti Belu kuću. Da bi izbegla sankcije, pokrajina Meklenburg – Zapadna Pomeranija (sa SPD-om na čelu) osnovala je Fondaciju za zaštitu klime i životne sredine, čiji je jedan od ciljeva završetak gasovoda. Ironično, termin završetka projekta mogao bi se poklopiti sa periodom pregovora o formiranju vladine koalicije nakon nemačkih izbora 26. septembra. Hoće li onda Zeleni, kojima ankete obećavaju laskav rezultat i snažnu poziciju u diskusijama, progutati ovu gorku pilulu?
(l) Tejn Gustavson, The Bridge: Natural Gas in a Redivided Europe, Harvard University Press, Kembridž, 2020.
(2) Čitati: Klod Žulijan, „La paix selon M. Reagan“, Le Monde diplomatique, februar 1983.
(3) Informativni izveštaj koji je podneo Odbor za evropske poslove o energetskoj nezavisnosti Evropske unije, Narodna skupština, Pariz, 24. jun 2020.
(4) Odil Can, „Nord Stream 2. Pourquoi Berlin a besoin du gazoduc de la discorde“, L’Humanité, Sen Deni, 2. mart 2021.
(5) Citirano u: Tejn Gustavson, The Bridge, op. cit.
(6) Čitati: „De Varsovie à Washington, un Mai 68 à l’envers“, Le Monde diplomatique, januar 2018.
(7) Ziddojče cajtung, Minhen, 7. februar 2019.
(8) RND, Hanover, 17. oktobar 2020; Rheinische Post, Diseldorf, 6. februar 2020.
(9) Čitati: Elen Rišar, „Alexeï Navalny, prophète en son pays?“, Le Monde diplomatique, mart 2021.
Tekst iz Mond diplomatika na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak novog broja Nedeljnika.
Tagovi
