Trebalo se tog popodneva navići. Na novu himnu. Zapravo, na samo jednu reč koja se već menjala kroz vekove u zavisnosti od toga ko je na tronu. Te promene u pesmi nije bilo od kada sam prvi put kao dečak posetio London pa do pretposlednjeg puta kada sam se u Jorku slikao ispred kraljičinog portreta vorholovskog pečata i „ruke“. A ovog aprilskog popodneva sam tu „novu“ reč prvi put čuo u katedrali nadomak Euston železničke stanice. Crkveni hor je odaslao unisono „God Save the King“ i zatresao malter na plafonu katedrale.
Pa sam izašao u obližnji park u kome su bili jarboli sa oslikanim kraljem Čarlsom III, iz profila. Adaptacija na novog monarha nakon decenija elizabetanske ere. Sve je bilo u znaku krunisanja. Union Jack zastavice u pabovima, bombonjere sa kraljem, čak i maske kralj Čarls i kraljica Kamila u hipermarketima Tesco i Sainsbury.
U tim danima donošeni su procenti koji svedoče o padu podrške monarhiji. U tom neskladu između stvarnosti oko mene i statistike prošao sam ulicom i video par koji je slikao jedno drugo ispred čuvene crvene telefonske govornice. Na osnovu ostataka tih govornica širom Evrope zaključio sam da samo u Britaniji one nisu arheološki ostaci nekadašnjeg sveta telefonije već i dalje živeći „stvor“ – suvenir preko koga se (ne) priča.
Crvena govornica je brend baš kao i dabldeker baš kao i… monarhija. Moj kolega je pričao kako mu je jedan okoreli britanski republikanac priznao da kada bi mu „sudnjeg dana“ podmetnuli referendumski papir, da on ne bi imao hrabrosti da zaokruži ukidanje monarhije.
CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 11. MAJA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NSTORE.RS
