U maju je svoje trupe usmerio na grad Rafu i ostatak pogranične zone s Egiptom, uprkos apelima Vašingtona. Time je eliminisao glavni adut za sklapanje primirja u rukama rukovodstva Hamasa u enklavi. Zatim je, objavivši da neće povući trupe iz Rafe, čak ni privremeno, kako su predlagali vojno rukovodstvo i njegov ministar odbrane i glavni politički rival u partiji Likud, Joav Galant, otklonio bilo kakvu perspektivu sporazuma s palestinskim pokretom i izazvao gnev Egipta, besnog zbog gubitka kontrole nad prelazom između Gaze i svoje teritorije, nad kojim je do tada vodio glavnu reč.
Netanjahu je tako otvoreno izignorisao želje američkog predsednika. Nije imao ni najmanju nameru da Bajdenu pokloni primirje uz oslobađanje talaca, među kojima su i neki američki građani koji bi potom dobili svečani prijem u Beloj kući. Odupirući se tako nezahvalno Bajdenu, lider Likuda učinio je uslugu njegovom protivniku u predsedničkoj trci, Donaldu Trampu. Povlačenje kandidature aktuelnog predsednika u korist potpredsednice Kamale Haris nije ništa promenilo kod Netanjahua. To mu je, štaviše, pružilo dobar razlog za strepnju da bi Haris mogla da se odluči za bliskoistočnu politiku Bele kuće bliže onoj koju je praktikovao Barak Obama, jedan od njenih glavnih savetnika.
Prioritetni cilj ostaje nuklearni program Teherana
Pamtimo napete odnose između Netanjahua i Obame. Netanjahu, koji je vlast preuzeo 2009. godine, ubrzo nakon Obamine inauguracije, vodio je protiv njega stalnu političku borbu oslanjajući se na republikance u Kongresu. Netanjahu se vratio toj taktici kada je trebalo stati na put se sve otvorenijim Bajdenovim kritikama, kao i preferenciji koju su predsednik i Pentagon pokazivali prema Galantu, kog su u Vašingtonu primali nekoliko puta od početka rata u Gazi. Tako su republikanci 24. jula pozvali izraelskog premijera da se po četvrti put obrati Kongresu. Tom prilikom, Netanjahu je oborio rekord koji je do tada delio s Vinstonom Čerčilom. Iako, prema Ustavu, vrši funkciju predsednice Senata, Haris tom govoru nije prisustvovala – što je nagovestilo odsustvo simpatija prema izraelskom lideru.
Izgledno je da je ulazak potpredsednice u izbornu trku, isprva dočekan preokretom anketa u njenu korist, igrao ulogu u potonjim Netanjahuovim odlukama. Možda je mogao da priušti da pričeka na Trampovu pobedu 5. novembra, u nadi da bi mu ovaj dao još veću slobodu delovanja od Bajdena, ali nije mogao da priušti rizik od pobede Haris, koja bi pretila da mu smanji manevarski prostor. Jer za izraelskog premijera, prioritet – osim same Palestine, koja je predmet ekspanzionističkih težnji desničarske cionističke struje koju zastupa – ostaje Iran, koji se smatra glavnom egzistencijalnom pretnjom s kojom se Izrael suočava još od promene egipatskog kursa krajem 1970-ih godina.
Krajem te iste decenije, nakon Homeinijeve revolucije u februaru 1979. godine, Iran se odvaja od Zapada. Uvučen u krvavi rat s Irakom tokom 1980-ih i lišen sofisticiranog oružja usled raznih embarga, Teheran postepeno gradi regionalnu ideološko-vojnu mrežu koja bi mogla da ga podrži protiv SAD i njihovih regionalnih saveznika, uključujući Izrael. Islamska republika odmah je zauzela oštar stav protiv američkog „Velikog Sotone“ i njegovih izraelskih partnera, kojima se zaklela na mržnju. Ova pozicija postala je glavni ideološki argument iranskog režima u njegovoj potrazi za uticajem među arapskim i muslimanskim svetom – izvan šiitskih zajednica, koje su mu predstavljale primarnu ciljnu grupu, shodno njegovoj teokratskoj i konfesionalnoj prirodi. Iran je 1990-ih uspostavio i razvio veze s Muslimanskim bratstvom. Bratstvo potom odbija da podrži razmeštanje američkih oružanih snaga na teritoriji Saudijske Arabije – kao uvod u intervenciju protiv Iraka i njegovih okupacionih trupa u Kuvajtu – i raskida odnose s Rijadom. Iako je pažnja Teherana bila usmerena pre svega na palestinsku granu Bratstva, Hamas, on se približava i konkurentskoj organizaciji na istoj ideološkoj osnovi: Islamskom džihadu.
Izraelske vlasti sa svoje strane postaju opsednute Iranom nakon što se, na prelazu u novi milenijum, ispostavilo da je Islamska republika tajno obnovila nuklearni program započet još za vreme šahovog režima. U Tel Avivu vlada tvrdo uverenje da Iran teži nuklearnom naoružanju, što bi poništilo regionalni monopol koji Izrael u toj sferi ima još od 1960-ih godina. Taj bauk, u kombinaciji sa strahom od uništenja – uslovljenim sećanjem na Holokaust, ali i relativnom skučenosti teritorije – objašnjava odlučnost izraelskih lidera da nanesu veliki udarac Iranu, ciljajući prvenstveno njegova nuklearna postrojenja.
Rat za uništenje i ponovno zauzimanje Gaze
Nekoliko dana pre inauguracije Baraka Obame 2009. godine, New York Times objavljuje istraživački članak svog glavnog dopisnika iz Vašingtona, Dejvida E. Sangera. Sanger otkriva da izraelska vlada, od početka prethodne godine – poslednje godine predsedništva Džordža V. Buša – zahteva hitnu isporuku američkih antibunkerskih bombi GBU-28 (teških više od dve tone i dugačkih skoro šest metara), kao i odobrenje za prelet preko iračke teritorije, tada pod američkom okupacijom, kako bi napala glavno iransko nuklearno postrojenje u Natanzu. Iako je Bušova administracija odbila ovaj zahtev – pribojavajući se da bi izraelska akcija opasno ugrozila njene trupe – ona je još 2007. godine naručila 55 GBU-28 bombi za Izrael, s isporukom planiranom za 2009. godinu.
Obama daje odobrenje tokom prve godine svog mandata. To, međutim, ne sprečava kasnije pogoršanje odnosa s Netanjahuom. Američki predsednik javno kritikuje širenje izraelskih naselja na Zapadnoj obali. Glavno neslaganje između dvojice lidera, međutim, odnosi se na Iran: budući da je Obamino zeleno svetlo za isporuku antibunkerskih bombi (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
