„Oslobodili smo se kulturne okupacije koja nije ništa manje opasna od okupacije teritorije“, pohvalio se 9. marta odlazeći predsednik Petro Porošenko, tada u svojstvu kandidata u borbi za novi mandat. Povod je bila proslava 205. rođendana nacionalnog pesnika Tarasa Ševčenka. Nije li za vreme Porošenkovog mandata Pravoslavna crkva Ukrajine proglasila autokefalnost i oslobodila se tristogodišnje podređenosti Moskovskoj patrijaršiji?
„Vojska, jezik, vera“; Porošenkov predizborni slogan nacionalističkog prizvuka nije uspeo da inspiriše glasače da mu ostanu verni. Tokom njegove vladavine, antikorupcijske reforme su zamrznute, a isto se desilo i sa oružanim sukobom sa separatističkim republikama u Donbasu, koji je od 2014. godine odneo trinaest hiljada života. Dvadeset prvog aprila, Vladimir Zelenski potukao je Porošenka, inače konditorskog magnata, odnevši 73% glasova. Zelenski, komičar i televizijski producent, novo lice u politici, za kog do pre par meseci niko nije verovao da će ući u drugi krug, obećao je da će osloboditi Radu (skupštinu), policiju i pravosuđe uticaja tajkuna. Ipak, navodne veze koje ima sa oligarhom Ihorom Kolomojskim, vlasnikom Televizije 1+1 na kojoj je zaposlen, predmet su neprestanih pitanja novinara. Od novog predsednika koji dolazi iz rusofone porodice očekuje se da se oglasi i o pitanju jezika. Hoće li on ublažiti politiku usiljene ukrajinizacije koju je sprovodio njegov prethodnik?
Nakon „narandžaste revolucije“ iz 2004. godine, koja je na vlast dovela proevropski nastrojenog Viktora Juščenka i njegovu saveznicu Juliju Timošenko, srušene su stotine Lenjinovih spomenika i promenjena su imena ulica širom zemlje. Od 2014. promena toponima ponovo je uzela maha. Grad Dnjepropetrovsk izgubio je vezu sa revolucionarom i boljševikom Gregorijem Petrovskim. Sada se zove Dnjipro, po reci koja kroz njega protiče. Moskovski bulevar u Kijevu preimenovan je u čast nacionalnog heroja Stepana Bandere, jednog od vođa Ukrajinske ustaničke armije koja je tokom Drugog svetskog rata sarađivala sa nacistima. Jedna od ulica u glavnom gradu ponela je ime Džona Lenona, umesto Vladimira Lenjina. Brisanje komunističkih simbola uticalo je i na političku scenu. Pozivajući se na zakon o dekomunizaciji iz 2015. godine, izborna komisija odbila je kandidaturu Petra Simonenka jer logo njegove partije još uvek sadrži srp i čekić.
Otkako je izbio sukob u Donbasu, teritoriji koja od se od tada formalno smatra okupiranom (1), odbijanje korišćenja ruskog jezika postalo je akt otpora okupatoru. Tu novu orijentaciju simbolišu tri zakona. Prvi od njih, usvojen u maju 2017. godine, obavezuje radio i televizijske stanice da emituju 75% sadržaja na ukrajinskom; ta proporcija bi uskoro mogla da poraste na 90% za nacionalne medije. Dotična mera već je poremetila televizijski pejzaž. Udeo emisija na ukrajinskom u udarnim večernjim terminima tokom 2018. godine popeo se sa 39% na 64%. Kako bi ispoštovali zakonske obaveze, određeni kanali okreću se dvojezičnosti. Tako na Novom kanalu na kom se emituje veoma popularna rijaliti emisija „Revizor“, ukrajinofona voditeljka Ana Jija i njen rusofoni kolega Nikolaj Tiščenko naizmenično igraju ulogu nenajavljenih inspektora u hotelima, restoranima i supermarketima, tragajući za proizvodima kojima je istekao rok trajanja ili lokalima koji ne ispunjavaju higijenske standarde.
Ukinuti dominaciju ruskog
Drugi zakon, na snazi od septembra 2017, odnosi se na nastavu. On predviđa nametanje ukrajinskog u svim ustanovama srednjeg obrazovanja do 2020. godine, uključujući stotine koledža i gimnazija u kojima se profesori i profesorke obraćaju đacima na ruskom (ili nekom od manjinskih jezika). Iz tog zakona biće izuzeti zvanični jezici Evropske unije (poljski, mađarski, rumunski), kao i jezici autohtonih naroda (Krimskih Tatara, Gagauza, Roma), ali samo u okviru određenih predmeta. Što se ruskog tiče, on će biti dopušten isključivo u okviru časova ruskog jezika i književnosti. Ruski je takođe sklonjen sa liste živih stranih jezika koji se mogu polagati na maturskom ispitu. Venecijanska komisija, telo pri Savetu Evrope zaduženo za poštovanje manjinskih prava, izrazila je rezervacije po pitanju teksta ovog zakona koji smatra diskriminatornim, naročito prema govornicima i govornicama ruskog jezika. Njena preporuka je usvajanje „manje restriktivnih mera“, kao i podrška socijalnoj integraciji manjina koju zakon navodno ima za cilj (2).
Naposletku, skupštinska rasprava o uvođenju novog zakona o državnom jeziku, vodi se oko stava da bi davanje statusa zvaničnog jezika ruskom (ili bilo kom drugom manjinskom jeziku) predstavljalo „rušenje ustavnog poretka“. Tekst zakona takođe uvodi novo krivično delo „ponižavanja ukrajinskog jezika“. Patrola od dvadeset sedam inspektora moći će da izriče kazne državnim službenicima koji se na radnom mestu koriste nekim drugim jezikom.
Sam Zelenski je jasno otelotvorenje suptilnosti jezičkog pitanja: on svesno otpočinje svoje govore na ukrajinskom, da bi potom spontano prešao na maternji ruski. Govornici i govornice ruskog i oni koji govore ukrajinski ne predstavljaju dve jasno odvojene zajednice, iako postoje određene regionalne specifičnosti. U Lavovu, blizu granice sa Poljskom, 95% stanovništva govori ukrajinski u krugu porodice. Sa druge strane, u Harkovu, na istoku, u razgovoru sa bližnjima daleko više se koristi ruski (81%) (3). Međutim, opšte uzev, ogromna većina ljudi koristi jedan ili drugi jezik u zavisnosti od konteksta razgovora. Iako 70% stanovništva navodi da im je ukrajinski maternji jezik (ruski 14%), samo 40% ljudi ga koristi na radnom mestu (4). Kada je taj odgovor ponuđen, više od 17% ispitanika i ispitanica izjašnjava se kao dvojezično od rođenja. Naposletku, prema podacima dobijenim u okviru studije Međunarodnog instituta za sociologiju iz Kijeva iz 2003. godine, 12% ispitanika i ispitanica izjavilo je da govori surdžik, dijalekat koji kombinuje elemente oba jezika (5).
Ukrajinski nikada nije zvanično zabranjen u SSSR-u
Ova dvojezičnost može se objasniti stolećima rusifikacije koju je sprovodio caristički režim, a potom i Sovjetski Savez. Centralna vlast SSSR-a nikad nije zvanično zabranila ukrajinski, čak ga je nakratko tokom 1920-ih favorizovala u okviru politike indigenizacije (mera pozitivne diskriminacije prema neruskom stanovništvu). Tokom XX veka, jezik Puškina svejedno se nametnuo kao lingua franca i kao jezik kulture u svim sovjetskim republikama.
Od kraja 1980-ih, u epohi uspona nacionalnih težnji koji je 1991. godine doveo do nezavisnosti, otvoren je sukob dva stava prema jezičkom pitanju. Patriotske i proevropske snage, duboko ukorenjene na zapadu zemlje, pokušavaju da izvrše preporod nacionalnog jezika koji je dugo vremena bio prezren, smatran priprostim ruralnim dijalektom i retko korišćen u elitnim krugovima. Sa druge strane, zaštitnici ruskog zahtevaju priznavanje dvojezičnog karaktera nove ukrajinske države. Uzdigavši ruski u status drugog zvaničnog jezika u predelima u kojima živi najmanje 10% rusofonog stanovništva, bivši predsednik Viktor Janukovič pokušao je da uspostavi ravnotežu. Zakon koji je na njegov predlog usvojen 2012. godine potvrdio je preeminentni status ukrajinskog kao jedinog državnog jezika prema Ustavu iz 1996. godine, ali je takođe obezbedio posebni status za ruski. Ovaj kompromis je urušen 2014. godine kada su demonstracije na Trgu nezavisnosti u Kijevu oborile Janukoviča. Dan nakon što je on pobegao, Rada je ukinula zvanični status ruskom jeziku. Ta odluka je izazvala oluju nezadovoljstva na istoku države koju je Moskva podržala, a vojska počela da suzbija. Nekoliko nedelja kasnije, Rusija je izvršila aneksiju Krima.
Otkako je izbio rat, vlast pokušava da ukine dominaciju ruskog u javnom životu. Promena će dugo trajati. Uprkos skorašnjim zakonima, gotovo 60% dnevnih novina štampa se na ruskom (ta proporcija nije se menjala već dve godine). Popularnost televizijskih serija, muzike i drugih programa na ruskom jeziku ne opada, naročito ne među mladima na istoku i jugoistoku zemlje. Među deset najčešće pretraživanih serija na Guglu u Ukrajini, sedam je ruske produkcije. Policijske serije Major, Pandur na Rubljovki i Prekomandovan predstavljaju najpopularniji trojac. Književna dela pisana na jeziku Tolstoja još uvek se prodaju triput bolje od onih na ukrajinskom, i to uprkos jezivim zabranama uvoza određenih ruskih dela zbog njihovog navodno „antiukrajinskog“ sadržaja, na snazi od 2015. godine. Na crnoj listi se trenutno nalazi sto pedeset naslova, uključujući bajke za decu iz sovjetskog perioda i knjigu za samopomoć u kojoj se navode primeri situacija na radu u ruskoj tajnoj službi. Uprkos zabrani korišćenja pretraživača Jandeks i ruske društvene mreže VK, ruski jezik dominira na internetu. Na vrhuncu interesovanja za Evroviziju 2019. godine, korisnici i korisnice interneta su u vezi sa ovom temom dvaput češće pretraživali Gugl na ruskom nego na ukrajinskom (6).
„Ukrajinski je jezik države, ali ne treba vršiti pritisak niti na ruski, niti na druge jezike Ukrajine“, izjavio je Zelenski u martu tokom intervjua za više velikih zapadnih časopisa (7). Deluje kao da novi predsednik pokušava da smiri diplomatsku krizu koja je izbila zbog zakona o nastavi. Nakon što je on usvojen, trideset sedam poslanika u Evropskom parlamentu (iz Mađarske, Poljske, Slovačke i Bugarske) u septembru 2017. uputilo je otvoreno pismo Porošenku. Budimpešta je od tada tri puta uložila veto na održavanje sastanka između Ukrajine i Organizacije Severnoatlantskog sporazuma (NATO), upravo zbog ovog zakona, smatrajući da diskriminiše mađarsku nacionalnu manjinu u Ukrajini. Ovakve veoma oštre reakcije, uprkos ograničenom broju škola na koje se mere odnose (8), prepale su ukrajinske ministre. Moskva se, s druge strane, povodom njih ne oglašava. Popustivši pred međunarodnim pritiskom, Porošenko je odložio puno sprovođenje zakona za 2023. godinu, uz mogućnost daljeg odlaganja.
U suštini, novi predsednik deli cilj svog prethodnika, kao i ogromne većine partija zastupljenih u Radi – ruski mora biti postepeno potiskivan u korist nacionalnog jezika. Mišljenja o tempu ove tranzicije se razlikuju, ali ne i o njenom konačnom cilju. „Danas, naš obrazovni sistem funkcioniše tako da će se buduće generacije izražavati na ukrajinskom“, pohvalio se Zelenski u već pomenutom intervjuu. Istom prilikom je radosno izjavio da njegova deca koja govore savršen ukrajinski, moraju da se pomuče kada sa svojim ocem pričaju na ruskom.
Gubitak Krima i jednog dela Donbasa doprineo je sužavanju spektra mišljenja u okviru rasprave o jezičkom pitanju. Janukovičeva Partija regiona u ovim predelima beleži najbolje rezultate. Krimljani, od kojih se 76% na poslednjem popisu, 2001. godine, izjasnilo kao rusofono, sada imaju rusko državljanstvo. Stanovnici teritorija koje pripadaju separatističkim republikama – Donjeckoj i Luganskoj – više ne izlaze na izbore koje raspisuje Kijev. Ukoliko bude usvojen, zakon o državnom jeziku sprečiće svaki pokušaj povratka višejezičja, tako što će ga staviti van zakona. Jedna jedina grupacija zagovara povratak na staro: Opozicioni blok, naslednik Partije regiona (koja se u međuvremenu podelila nadvoje). Ta stranka sada ima samo 38 poslanika (od 450), naspram 78 (od 478) u prethodnom sazivu Rade.
U kontekstu rata, braniti jezik pesnika Ševčenka analogno je nošenju ukrajinske zastave, što važi za rusofono stanovništvo. Tako je mladi bloger Aleksandar Todorčuk impresionirao govornike i govornice ukrajinskog jezika na društvenim mrežama kada je pre tri godine prešao sa ruskog na ukrajinski (9). Njegov primer sledile su i druge javne ličnosti. Pavel Kazarin, slavni voditelj programa „Jutro u velikom gradu“ na kanalu ICTV, izazvao je pravu senzaciju u aprilu 2017. kada je izjavio: „Rođen sam na Krimu i moj maternji jezik je ruski, ali govornici ruskog koji činjenicu da ne uče ukrajinski jezik smatraju svojim pravom oduvek su me nervirali. (…) Stoga pokrećem Karazin čelindž izazov: naučite ukrajinski za tri meseca (10).“
Deo govornika i govornica ruskog u međuvremenu se opredelio za proevropski put i počeo više da koristi ukrajinski. U svetlu dubokih rascepa koje je rat izazvao, bilo bi dobro kada bi se ova tendencija nastavila.
NIKITA TARANKO AKOSTA je istraživač na Centru za ruska i istočnoevropska istraživanja (Center for Russia and Eastern Europe Research – CREER) u Ženevi.
PREVOD: Pavle Ilić
(1) Čitati: Elen Rišar, „Punir ou séduire, le dilemme ukrainien“, Le Monde diplomatique, maj 2017.
(2) Mišljenje u vezi sa merama zakona o nastavi od 5. septembra 2017, koje je Venecijanska komisija usvojila na svojoj 113. plenarnoj sesiji, 8-9. decembra 2017, http://urlz.fr/71tg.
(3) „Položaj ukrajinskog jezika u Ukrajini 2018. godine“ (na ukrajinskom), zbornik socioloških istraživanja i anketa o jezičkom pitanju koje je proveo pokret Prostir Svobodi. Ukoliko nije drugačije naznačeno, jezički podaci koji se odnose na položaj ukrajinskog u krugu porodice i u javnom prostoru preuzeti su iz ovog zbornika. Zbornik je dostupan na http://texty.org.ua.
(4) Tetjana Ogarkova, „The truth behind Ukraine’s language policy“, 12. mart 2018, www.atlanticcouncil.org
(5) Valerij Kmelko, „Etnolingvistička struktura Ukrajine: regionalne specifičnosti i tendencije od nezavisnosti“ (na ukrajinskom), 2004, www.kiis.com.ua.
(6) Test sproveden na Google Trends.
(7) Video datiran na 21. mart 2019, dostupan na sajtu predizborne kampanje kandidata: https://ze2019.com/blog/press_conference.
(8) Prema izveštaju Venecijanske komisije, postoji 71 mađarska, 75 rumunskih i pet poljskih škola, naspram 581 ruske škole (ne računajući Krim i teritorije u Donbasu koje nisu pod kontrolom Ukrajine).
(9) „Prešao je na ukrajinski jezik! Bloger koji je postao senzacija na društvenim mrežama“ (na ruskom), Obozrevatel, 1. februar 2017, www.obozrevatel.com.
(10) „Prelazak na ukrajinski jezik: novi flešmob televizijske zvezde“ (na ruskom), 25. april 2017, https://fakty.com.ua.
Tagovi
