U svetu trenutno gladuje oko 829 miliona ljudi, pokazuju istraživanja. Isti taj svet proizvodi toliko hrane da može snabdeti čitavu svoju populaciju bez problema, a ipak na godišnjem nivou otpisuje 1,3 milijardi tona jestivih namirnica kao nepotrebni višak. Okej, ne otpisuje – baca u đubre. Istovremeno, glad je jedan od vodećih uzroka smrti. Nimalo logična računica osliakva apsurdni problem današnjice.
Ko je kriv zbog toga što u jednom delu sveta ljudi doslovno umiru od gladi, a u drugom umiru zbog posledica bacanja hrane? Kako bi to, potencijalno moglo da se reši? Ovo je kratka priča o tome. I o našim navikama koje bi trebalo da postanu „odvike“.
Kod velikih ekoloških i moralnih pitanja, obično ekolozi kažu da ćemo najbolje pomoći planeti, ako pođemo od sebe.
Svi kažu da su Srbi ješan narod, a da li smo dovoljno veliki gurmani da pojedemo sve što nam se nađe u tanjiru? Prosečan stanovnik glavnog grada u proseku godišnje baci 27,7 kg jestivih i 80,4 kg nejestivih delova hrane, kako je procenio Centar za unapređenje životne sredine u svojim istraživanjima. Proširimo presek stanja na celu zemlju i videćemo da se baci ili izgubi 77.000 tona hrane. Prema istraživanju, najviše se bacaju povrće, voće, hleb, meso i mlečni proizvodi.
Nema čega nema.
Koji je razlog ovolikom otpadu? U skoro polovini domaćinstava hrana se uglavnom baca zato što se skuvalo više nego što je bilo potrebno ili su se nagomilali ostaci. U nešto manje slučajeva, u kanti završavaju pokvarene namirnice, one kojima je istekao rok trajanja ili zato što su jednostavno zaboravljene u frižideru. Ješnih stomaka, gladnih očiju i zaboravnih glava, šaljemo 90 odsto ovog otpada na deponije gde se emituju gasovi koji proizvode efekat staklene bašte i zagađuje voda kao osnovni životni resurs.
Od ukupne emisije gasova 10 odsto potiče od hrane koju bacamo u smeće. Dodajmo na to da u njenu proizvodnju ulažemo ogromne količine životnih resursa – zemlju, vodu i energiju. Još jedan deo nelogične, ali nažalost precizne računice.
U isto vreme – najsiromašnija domaćinstva bore se za opstanak, što ovu krizu čini i humanitarnom i moralnom.
Ujedinjene nacije zajedno sa centrima za zaštitu životne sredine odavno apeluju na sistemske promene, bolje propise za trgovinske i ugostiteljske objekte, adekvatnu regulaciju prehrambrenog otpada. Kako su pokazala istraživanja, većina ljudi bi uz odgovarajuća rešenja bila spremna da razvrstava otpad. Uz malo edukacije i dobre volje, možda bismo počeli bolje da planiramo obroke, adekvatno čuvamo namirnice i kupujemo u umerenijim količinama. Čini se kao da sve ostaje na priči šta bi bilo kad bi bilo.
Ili možda ne?
Širom zemlje organizuju se brojne akcije dostavljanja hrane ugroženima. Takav projekat pokrenuo je veoma mlad i inspirativan kolektiv „Solidarna kuhinja“. Od skoro je na mobilnim telefonimam dostupna i aplikacija „Odnesy“ preko koje se može poručiti hrana iz različitih ugostiteljskih objekata, koja po isteku radnog vremena nije stigla da se proda, a koja bi u suprotnom završila na otpadu. Dizajnirao ju je tim mladih stručnjaka svestan i socijalne i ekološke situacije u zemlji.
Šta o vašim obilnim porcijama koje se nagomilavaju pa završe u kontejneru, misle u Jemenu, zemlji u kojoj je i pored svih đavola glad najveći dželat?
Možda je to prvo pitanje u procesu „polaženja od sebe“.
Tagovi
