„Kupovao sam krek i kuvao ga, očajnički želeo alkohol i plašio svoju porodicu više nego sam sebe“: Memoari Bajdenovog sina Hantera i priča o zavisnosti, bolu i ljubavi

Hanter Bajden, sin predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džoa Bajdena, napisao je memoare pod nazivom „Lepe stvari“, koji će se na tržištu naći 6. aprila, a čije delove je objavio Njujork tajms.

Hanter u memoarima piše o svojoj zavisnosti od kreka, romantičnoj vezi sa snajom i novoj ljubavi koja je zaustavila njegov ciklus očaja.

Hanter, koji je nedavno napunio 51 godinu, drugo je dete predsednika SAD-a, koji je izgubio prvu suprugu i jednogodišnju kćerku Naomi u saobraćajnoj nesreći 1972. godine, a zatim i sina Boa koji je preminuo od raka 2015. godine.

„Ja sam 51-godišnji otac koji je pomogao u odgoju tri prelepe ćerke“, piše u prologu mlađi sin predsednika SAD-a Bajdena, koji sada ima jednogodišnjeg sina.

„Kupovao sam krek na ulicama Vašingtona i skuvao ga u hotelskom apartmanu u Los Anđelesu. Toliko sam očajnički želeo piće da nisam mogao da izdržim da prošetam jednan blok od prodavnice alkoholnih pića do mog stana, a da ne otvorim flašu kako bih je ‘progutao’. Samo u poslednjih pet godina, moj dve decenije dugi brak se raspao, cev pištolja bila je uperena ka meni, u jednom trenutku sam živeo u motelima ‘Super 8’ gde noćenje košta 59 dolara, dok sam plašio svoju porodicu čak i više nego samog sebe“, rekapitulira Hanter najvažnije događaje u njegovom životu.

Knjiga predstavlja delove o porodičnoj sagi, pripovedanja o tuzi i mučenja sa zavisnošću, piše Njujork tajms.

Hanter se u memoarima priseća saobraćajne nesreće koja je usmrtila njegovu majku i sestru

Verovatno znate priču: Bio je 18. decembar 1972. godine, sadašnji predsednik SAD-a Džo Bajden, tada novoizabrani senator, boravio je u Vašingtonu. Njegova tadašnja žena, Neilija Hanter – koja se u „Lepim stvarima“ naziva „moja mama“ – povela je sa sobom Hantera koji je tada imao tri godine, njegovog godinu dana starijeg brata Boa, i njihovu tek jednogodišnju sestru Naomi, u kupovinu božićne jelke u blizini svog doma u Vilmingtonu, u saveznoj državi Delaver.

Hanter opisuje kako je Naomi „čvrsto spavala na suvozačevom sedištu ušuškana u kolevci“.

„Onda sam odjednom video kako je glava moje majke okrenuta udesno“, piše on.

„Ne sećam se ničega drugog u vezi sa njenim profilom: njenog pogleda, izraza lica. Samo toda da joj se glava jednostavno klatila“, piše Hanter.

Na velikoj raskrsnici, njihov automobil je udario u traktorsku prikolicu koja je prevozila klipove kukuruza.

Sledeće čega se Hanter seća je buđenje u bolničkom krevetu pored Boa.

„On mi je iznova izgovarao reči: Volim te. Volim te. Volim te. To je naša priča o poreklu“, piše Hanter.

Naslov Hanterove knjige bio je inspirisan mantrom njegovog brata Boa koju je izgovarao dok je bio na lečenju od raka.

„Insistirao je da ćemo, kada ozdravi, svoj život posvetiti uvažavanju i negovanju bezgranične lepote sveta“, piše Hanter u memoarima

„Tako su ‘Lepe stvari’ postale očaravajuće za veze, mesta i trenutke – za sve“, piše Hanter.

Romantična veza sa Hali

Kako dalje navodi, njegova romantična veza sa Boovom udovicom proizašla je iz „traganja za ljubavlju koju smo oboje izgubili“.

Ono što je započelo kao „zajednička veza“ sa Hali Bajden, udovicom brata Boa, procvetalo je u nešto više kako se okončao njegov brak.

Iako je pokušao da bude podrška za svoju snaju i nećake, priznaje da ništa od toga nije uspelo.

„Naša veza započela je kao uzajamno očajničko traganje za ljubavlju koju smo oboje izgubili, a njena propast samo je produbila tu tragediju“, piše on.

„Postalo je očigledno i jasno – ono što je nestalo trajno je nestalo. Nije bilo moguće da se ponovo sastavi“, piše Hanter.

Hanter, votka i još votke

Dok je njegov otac bio potpredsednik u administraciji Baraka Obame, Hanter je proveo mesec dana u jednom vašingtonskom stanu živeći na votki.

Prvu čašu šampanjca Hanter je popio kada je imao samo osam godina. U dvadesetim godinama počeo da pije sve više alkohola nakon posla.

„Uvek sam mogao da pijem pet puta više od bilo kog drugog u okruženju“, piše Hanter.

Otišao je na rehabilitaciju i nakon sedam godina se ponovio vratio porocima – nedugo nakon što se njegov otac pridružio Obaminoj listi – čime je zapravo završena njegova unosna lobistička karijera. Hanter se ponovo vratio na rehabilitaciju, a zatim je ponovo pokleknuo 2016. nakon što je Bo preminuo.

Zavisnost je nastavila da se razvija, dovodeći do bolova koji su trajali između dvanaest i šesnaest sati dnevno i gubitka i po dvadeset kilograma.

„Nisam jeo mnogo više od onoga što je bilo dostupno u prodavnici alkoholnih pića – doritosi, supa od rezanaca, peciva. Naposletku, moj stomak više nije mogao da podnese rezance“, piše Hanter.

Koliko je zavisnost bila ozbiljna pokazuje i podatak da je Hanter jednom prilikom kuhinjskim nožem uklonio plastičnu vrpcu koja reguliše protok votke iz flaše, kako bi brže mogao da popije sav alkohol.

„Naučio sam da izvrćem i savijam svoje telo na takav način kako bih smanjio posledice opijanja“, napisao je Hanter.

Njegov otac, koji je tada bio potpredsednik, stigao je kući i rekao: „Znam da nisi dobro, Hanter. Treba ti pomoć.“

Hanter se povodom toga priseća: „Nikada mi nije dozvolio da zaboravim da nije sve izgubljeno. Nikada me nije napustio, nikada se nije klonio mene, nikada me nije osuđivao, ma koliko loše stvari postajale – i verujte mi, vremenom su postajale mnogo, mnogo gore“.

Krek i cimer beskućnik

Krek je kupio od beskućnika koji se kasnije preselio kod njega.

„Veza je bila simbiotska“, piše on.

„Bila su to dva zavisnika od kreka koja nisu mogla da pronađu put iz papirne vreće – u jednom činu“, opisuje Hanter ovu „vezu“.

Takođe, Hanter otvoreno opisuje svoj napredak od pušenja kreka do njegovog kuvanja, kao i njegove nasilne veze sa dilerima, ali i očajnih trikova koje je koristio kad se suočio sa testovima na droge, uključujući tu i kupovinu „čistog urina“.

Pokušao je da se odvikne od kreka uz pomoć infuzije ketamina, psihoaktivnih jedinjenja i terapije „5-MeO-DMT“. U memoarima ne otkriva kako je platio ove tretmane.

„Jednom kada odlučite da ste loša osoba za koju vas već svi smatraju, teško je pronaći dobrog momka u sebi, onog kog ste poznavali“, piše Hanter.

„Na kraju sam prestao da ga tražim. Zaključio sam da više nisam ona osoba koju su svi voleli“, dodaje on.

Čitaoci će moći da saznaju detalje Hanterovog boravka u kampu za beskućnike u Los Anđelesu.

„Prošao sam i zaobišao ljude sklupčane na tankim komadima kartona. Iza njih sam primetio neosvetljeni šator. Bio je mrak i sve što sam video jeste pištolj uperen u moje lice“, piše on.

U sledećem poglavlju opisuje susret sa Džo Bajdenom nakon porodične tragedije.

„Zgrabio me je, zamahnuo i zagrlio. Držao me čvrsto i plakao“, napisao je Hanter.

„Sam u masi“

Bajden se ne opravdava kada govori o zavisnosti, već sve opisuje kao osećaj „usamljenosti u gomili“.

O saobraćajnoj nesreći koja je usmrtila njegovu majku i sestru, Hanter piše: „Želim da to jasno kažem – ne vidim da je taj tragični trenutak uticao na ponašanje koje usporava moju borbu protiv zavisnosti.“

Ali on opisuje dugotrajni osećaj nelagode, posebno u socijalnim situacijama.

„Ta vrsta nesigurnosti gotovo je univerzalna među onima koji imaju stvarnih problema sa zavisnošću – osećaj da su sami u masi. Oduvek sam se osećao sam u masi“, piše on.

Posao u zoološkom vrtu

Prvo zaposlenje nakon što je postao punoletan bilo je u Vilmingtonovom zoološkom vrtu „Brandivine“.

„Izbacio sam gomile gnoja od lame, odčepio odvod u bazenu za vidre“, Hanter kratko opisuje svoj prvi posao.

Ipak, najpoznatiji je po članstvu u odboru „Burisma Holdings“.

„Epizoda koja je dovela do opoziva predsednika i stavila me u srce najveće političke priče decenije, nekako je najznačajnija je po svojoj epskoj banalnosti“, piše on.

Zatim nastavlja sa izveštavanjem o incidentu u poglavlju od osamnaest stranica.

Postavlja se pitanje da li je Hanter Bajden imenovan u odbor zbog svog prezimena?

„Možda“, piše on.

„Ali moj odgovor je bio da uvek radim više kako bi moja dostignuća bila samostalna, nezavisna od toga ko mi je otac“, piše Hanter, dodajući da „nikada nije učinio ništa neetično“ i „nikada nije optužen za eventualna nedela“.

„Ne više. Završio si sa tim“

Za svoju sadašnju trezvenost zasluge prepisuje svoju drugoj suprugi Melisi Koen.

Zamoljen je da napusti hotel u Los Anđelesu u kome je živeo, ali pre nego što je otišao, sprijateljio se s nekim ljudima na bazenu koji su mu dali broj južnoafričke režiserke po imenu Melisa Koen.

Sat vremena nakon prve večere, izjavili su si ljubav jedno drugom. Sat vremena nakon toga, Bajden je rekao Melisi da je zavisnik od kreka. Rekla je: „Ne više. Završio si sa tim“.