Najsitnija od svih kiša podigla je svoje vlažne i gotovo nevidljive zidove po ulicama Sarajeva, dok klizajući od jutra ka podnevu, jedan od poranilih jesenjih dana, sve boji u sivo. Tu sivu sliku od katedrale ka nama napola seku sitni koraci. Što je Džojs za Dablin, a Kavafis za Aleksandriju, Abdulah Sidran je za Sarajevo. Čovek čiji je ritam rečenica toliko precizno oslikao kontraritam jednog grada, da bi nekome moglo biti teško razlučiti šta čemu prethodi. Sidran će uvek reći da je Sarajevo proslavilo njega, a ne on svoj grad. To – Sarajevo – je tačka u kojoj počinjemo i završavamo razgovor, ređajući različite teme, od mistike gradskog duha, očevog „službenog puta“ na Goli otok i života u prokletim barakama na Kovačima, do Sidranove poezije, Sidranovih scenarija za Kusturičine filmove, Sidranovih prijatelja i najboljih neprijatelja. Od Itake, do tabuta, u procesu ‘otkupa sirove kože’.
Kako biste, kada se po strani ostave sve konstrukcije, iz konteksta izvađene priče, ocenili svoj ljudski odnos sa Kusturicom?
Smatram da je ta stvar u svojoj naopakoj stereotipskoj verziji toliko ukorijenjena da nikakva moja naknadna tumačenja to ne mogu promijeniti. Naš je taj puk, pučina, stoka jedna grdna. Mene napada neki bošnjački nacionalist, a i ja sam nekakav bošnjački nacionalist, i kaže da sam pizda jer sam išao na ‘poklonjenje’ Kusturici. Budaleština. Mene vrijeđa da u intervjuu na deset strana imam više od tri reda o toj osobi. Ta osoba je jedan od najtragičnijih likova među svim našim eksjugoslavenskim stvaraocima i kulturnim poslenicima.
Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
