Okončane su obe grupne faze Mundobasketa i sada počinje ono što smo čekali – nokaut faza, utakmice na nož, mečevi u čijem podnaslovu piše „pobedi ili idi kući“. Dobro, ne baš idi kući, ali igraj doigravanje, širom Kine, što ti je još veća kazna.
U četvrtfinalu su četiri tima koja nisu poražena do sada i ako pitate navijače Srbije, pravo je vreme da se to promeni.
Malo je navijača koji ne bi oberučke prihvatili mogućnost da u četvrtfinalu Mundobasketa „stradaju“ i Sjedinjene Američke Države i Španija i Australija i Argentina. Ali je svakako najbitnije da poraženi budu ovi poslednji.
A oni nisu tim koji se tek tako miri sa porazom i neće „od svog protivnika videti džina“, kako je objasnio Serhio Ernandes, trener koji je složio vrlo neprijatan tim za bilo kog rivala na Mundobasketu.
Argentina će protiv Srbije igrati veoma slično kako je igrala i Španija – uz dosta kontakta, terajući srpske igrače da se dodatno trude za svaki potez u napadu, uvlačeći utakmicu u svoj ritam a izabranike Aleksandra Đorđevića u nervozu.
I zato nikog ne bi trebalo da iznenadi to što će Garino i Dek, kada uđe sa klupe, biti čvrsti preko granice dozvoljenog koketirajući sa nesportskim faulovima. Jer ako u Španiji igra jedan Rudi Fernandez, Argentina ima svoje tri kopije.
Ono što bi u tom smislu trebalo da bude olakšavajuća okolnost za Srbiju, jeste dužina klupe Gaučosa, koja ne može da im obezbedi da neumorno i nepromenjeno pritiskaju tokom čitave utakmice, kao Španija.
Osim toga, nakon lošeg iskustva protiv Furije, stručni štab reprezentacije Srbije sigruno je pripremio određena rešenja za odbranu „box and one“ (svi u zoni, a flaster na Bogdanoviću), pa bi naši najbolji napadači trebalo lakše da dolaze u dobre pozicije.
Kada je u pitanju napad Argentine, on se svodi na tri igrača – dva niska i jednog visokog. Laprovitola i Kampaco su veoma brzi i još više od toga kreativni igrači, koji svoje saigrače lucidnim pasovima relativno lako „spajaju“ sa košem. Igraju veoma dobar pik en rol i zbog toga bi Srbija morala da skuplja u reketu. Osim toga, zbog svoje visine (mnogo su niži od srpskih bekova), mogli bi da pokušaju da koriste svoju brzinu i kreću na prodore. Zato je pun srpski reket još važniji.
Uz njih dvojicu čak i Delija ima napadački potencijal, ali nedovoljan da bi u bilo kojoj situcaiji mogao da ugrozi srpsku centarsku liniju.
Zato je jedina prava opasnost onaj preostali visok igrač. Jedan veliki igrač – Luis Skola. Ako je neko „deda“ ovog turnira koji bi mogao da školuje mlađe igrače, to je Skola.
Iskustvo i znanje argentinskog centra mogli bi da predstavljaju problem visokim igračima Srbije, ali ih selektor ima sasvim dovoljno na raspologanju, pa će moći da pronađe pravu petorku.
Sve ovo, čak i ako se Brusinu zapali ruka na liniji za tri poena, ne bi trebalo da bude dovoljno da Srbija bude zaustavljena u četvrtfinalu. Ali i za to postoji uslov.
Srbija mora da se potuče. Ne sme da dozvoli sebi da spusti gard i dopusti Argentincima da se razmašu. Jer Bogdan Bogdanović možda ima La mano de Dios, kao neki legendarni Argentinci, ali on nije čarobnjak. Ovo jeste „njegova“ reprezentacija, a ostali bi morali da porade na tome da Španci požele da ispadnu pre finala, da se tamo, ako sve bude po merilima kvaliteta, ne bismo ponovo sreli.
Tagovi
