Lajbah: „Bečkim konjušarima treba sveža krv i humor kao onaj Bore Đorđevića…“

Krajem osamdesetih ušao sam u najpoznatiju prodavnicu ploča u Kopenhagenu. Vlasnica je imala na sebi majicu sa natpisom
„Laibach“ i pitala me da li u Jugoslaviji postoji sličan bend jer su oni nešto najbolje i najoriginalnije na svetu. Ubrzo sam u Londonu video reklamu za veliki koncert Lajbaha, mislim u čuvenom Rojal Albert holu. Tako je tih godina ovaj slovenački bend od statusa najzabranjenijeg muzičkog proizvoda SFRJ postao najpoznatiji izvozni jugoslovenski kulturni proizvod. Niko i nikada iz bilo kog muzičkog žanra i sa ovog prostora nije postigao ono što su postigli momci iz slovenačkog rudarskog grada Trbovlja. Retki su to uspevali i iz drugih umetničkih žanrova.

Britanska štampa ih je proglasila najopasnijom grupom na svetu, njujorški radio ih je povodom turneje po Americi najavio kao bend koji ukida zemlje i stvara nove, a na prvoj evropskoj turneji 1983 – „Turneji po okupiranoj Europi“ – putovali su i nastupali obučeni u uniforme jugoslovenske vojske. Poznata bavarska radio-stanica Zündfunk/Bayerischer Rundfunk postavila ih je na mapu najvažnijih muzičkih bendova i izvođača u istoriji pop muzike, dok je cenjeni engleski muzički magazin WIRE svrstao njihov ekstremni nastup u Termoelektrani Trbovlje u zimi 1990. godine među „60 koncerata koji su potresli svet“. Renomirani bostonski Massachusetts Institute of Technology objavio je knjigu o njima, pod nazivom „Interrogation Machine“.

Lajbah će u sredu 4. decembra održati ekskluzivni koncert za sve generacije u beogradskoj Kombank dvorani, u okviru svetske turneje na kojoj predstavljaju svoj poslednji album „The Sound of Music“, izdat krajem 2018. Album je nastao kada je Lajbah kao prvi rok bend sa Zapada posetio Severnu Koreju 2015. povodom sedamdesetogodišnjice oslobođenja te zemlje, a sadrži pesme izvedene tom prilikom, kao i ostale pesme iz tada snimljenog dokumentarnog filma „Dan oslobođenja“.

Jugoslavija je jedna velika, izgubljena, autodestruktivna priča, sastavljena iz nekoliko poglavlja. Mi nismo jugonostalgični ali nam je svejedno žao što taj projekat nije uspeo. Uz sve svoje greške i nedostatke, to je bila država sa velikim intelektualnim, kulturnim i političkim potencijalom

Nastupate 4. decembra u Beogradu, a u Beogradu je, koliko se sećam, bio i prvi koncert Lajbaha, ili nije?

Prvi koncert Laibacha je bio 27. septembra 1980. u Trbovlju, zabranjen pre odigranog prvog zvuka. Prvi koncert, koji smo defakto uspeli odsvirati, zbio se 12. januara 1982. u legendarnom ljubljanskom underground discu FV 112/15. A u Beogradu smo prvi put svirali 18. maja 1982, u SKC-u, ali pre toga, 14. juna 1981. godine, imali smo u glavnom gradu Jugoslavije već i prvi javni galerijski nastup – izložbu „Ausstellung Laibach Kunst“ u jednako legendarnoj SKC-ovoj galeriji „Srećna nova umetnost“. Toliko za istoriju.

Sledeće godine je 40 godina Laibacha. Osnovani ste mesec dana posle Titove smrti u Titovoj Jugoslaviji. Kakvo je vaše mišljenje danas o Jugoslaviji, Titu? Da li ste jugonostalgični?

Jugoslavija je jedna velika, izgubljena, autodestruktivna priča, sastavljena iz nekoliko poglavlja. Mi nismo jugonostalgični ali nam je svejedno žao što taj projekat nije uspeo. Uz sve svoje greške i nedostatke, to je bila država sa velikim intelektualnim, kulturnim i političkim potencijalom, zemlja koja je, od raskida sa Staljinom, sistematski razvijala utopijski modernizam u svim pogledima, ali koja se nije dobro snašla u postmodernizmu, kada je i počeo njezin kolaps. Delimično se to dogodilo i zbog preuveličane figure lidera, koji nije imao dostojnog naslednika. Tito je svakako bio jedan od najmarkantnijih političara svoga doba, sa fantastičnom vizijom pametne međunarodne političke strategije, i takve državnike nikakva demokratija danas ne može više stvoriti, naročito ne u ovim smešnim malim zemljama, koje su se nakotile u regiji i koje sebe nazivaju državama.

Niko i nikada nije obradio originalnije ili upečatljivije pesme, od bendova kao što su The Beatles, The Rolling Stones, pa do Europe… A da li se ikada javio neko od slavnih muzičara čiju ste pesmu obradili? I šta je rekao?

Javili su se članovi grupe Opus i bili su presretni sa našom verzijom „Life is Live“. Bend Europe („Final Countdown“) navratio je kolektivno na naš koncert u Stokholmu, da se pozdravi sa nama. Pol Makartni je navodno puštao naše obrade „Let it Be“ albuma kao uvod u neke od svojih koncerata. A Mik Džeger samo se nasmešio kad su mu puštali naših osam verzija pesme „Sympathy for the Devil“.

Kako se i čega se danas sećate sa nastupa u Sarajevu na dan potpisivanja Dejtonskog sporazuma?

Sećamo se uglavnom kakav je osećaj sreće preplavio grad, gde su ljudi zbog ratnog stanja par godina živeli i umirali u nemogućim uslovima. Tu je sreću nedugo kasnije nažalost zamjenio strah, bjes, tuga i opšte razočaranje nad novom političkom stvarnošču. Sećamo se i toga da smo u sarajevskom Narodnom pozorištu, gde je bilo i nekoliko vojnika bosanske vojske sa puškama, na dva koncerta svirali i „Marš na Drinu“, i za to bili nagrađeni velikim aplauzom kompletne publike, a najemotivniji je naravno bio srpski deo publike, od kojih su neki došli da nam posebno zahvale.

Bio sam na nekoliko koncerata Lajbaha u Beogradu, pa i na oba ona koncerta kada je Petar Mlakar čitao govor počinjući sa: „Braćo Srbi…“ Šta biste danas vi poručili „braći Srbima“?

Neka se paze previše šećera u kafi, masnoće u krvi i rakije u glavi. A Kosovo je Srbija koliko je i Srbija Kosovo.

Da li znate ili da li ste slušali i ako jeste, šta mislite o pevačici Senidah iz Ljubljane?

Sofisticiranija verzija Cece Ražnatović, kamuflirana u trap, ali to je još uvek samo turbo, sa malo manje masti ali ništa manje šećera.

„Occupied Europe NATO Tour“ je vaša turneja iz 1994/95, Srbi veruju da treba biti nešto između Istoka i Zapada i ne ući u NATO. Treba li ili ne?

Nikako ne treba; NATO nije ništa drugo nego američko vojno pokoravanje Evrope. Evropa umesto toga mora da stvori svoj vlastiti vojni savez, u koji bi, po našem mišljenju, trebalo da bude uključena i Rusija. A do tada neka Srbija ustraje na neutralnoj poziciji, samo će joj zbog toga narasti rejting.

Džulijan Asanž nije sličan Lajbahu. On je idealistički altruista, savremeni Isus Hristos, i tužna je njegova sudbina, iako smo svi znali da će se verovatno tako okrenuti. Bilo je predloga da ga posetimo u Londonu, ali tako mu ne bismo mogli mnogo pomoći. Sada ga polako ubija cinizam vremena

Da li još ima onih koji žele vaš pasoš NSK, Laibach države? A sve više mladih Srba, pa i ne samo mladih, dolazi da radi u Sloveniji?

Ima ih još koji žele pasoš NSK države, ali smo se od te države distancirali pa nemamo o njoj puno informacija. Ima i Srba koji dolaze da rade i žive u Sloveniji kao recimo Bora Ðorđević, i dobro je da je tako. Bečki konjušari trebaju svežu krv, srpsku mudrost i humor i voljnu radnu snagu.

Lajbah je tokom godina dosegao u muzičkoj pop kulturi ono što nije uspelo mnogima van anglosaksonskog, nemačkog ili skandinavskog područja, ali je bio i zabranjivan. Koju zabranu Lajbaha pamtite kao najoriginalniju?

Istina, bilo je dosta različitih zabrana. Najzabavnija nam je bila zabrana u Zagrebu 1983. godine. Umetnik i prijatelj grupe Sven Stilinović inicirao je izložbu Laibacha u tadašnjoj galeriji „Prošireni mediji“. Izložba sa naslovom „Ausstellung Laibach Kunst – Režimska transavantgarda“ pobudila je veliki interes alternativne publike, sa kojom smo zajedno galeriju brzo promenili u „disco club“ i party prostor ali se nekome izloženi radovi, koncept izložbe i previše zabave nije sviđalo, pa je došlo do političkog pritiska na upravu galerije da izložbu prevremeno zatvori. To se nakon tri dana i dogodilo, a mi, članovi Lajbaha, bili smo ispraćeni policijom peške na Glavni zagrebački kolodvor, gde su nas otpremili na voz za Ljubljanu, uz reči: „Idite vi negdje drugdje pokazivat svoju ljepotu, Hrvatsku zagađivati nećete!“ Ali mi smo se već u narednom mesecu vratili u Zagreb i 23. aprila odsvirali koncert za pamćenje na 12. Muzičkom bijenalu. Uskoro nakon tog koncerta, koji je prekinula policija zajedno sa vojskom JLA, stigla je zvanična zabrana sa strane slovenačke skupštine, koja je trajala do 1987. i koja nam je zabranjivala upotrebu imena „Laibach“.

Kada ste se poslednji put čuli sa Slavojem Žižekom?

Sa Slavojem smo bili više povezani u osamdesetim i početkom devedesetih godina, čak smo neko razdoblje živeli zajedno u istoj kući. Otkad je postao planetarna filozofska zvezda, vidimo se samo kad se sretnemo.

Da li je Džulijan Asanž makar po nečemu sličan Lajbahu? I da li je bilo predloga da ga posetite u Londonu?

Džulijan Asanž nije sličan Lajbahu. On je idealistički altruista, savremeni Isus Hristos, i tužna je njegova sudbina, iako smo svi znali da će se verovatno tako okrenuti. Bilo je predloga da ga posetimo u Londonu, ali tako mu ne bismo mogli mnogo pomoći. Sada ga polako ubija cinizam vremena i mrtvačka ruka korpokapitalizma.