Gledam kroz veliki stakleni prozor u kući na selu. U daljini se vidi nekoliko malih jezera oko kojih obleću ptice. Gomila belih ptica, mora da je u pitanju neko okupljanje, da nešto slave. Tu su i laste i rode i golubovi. Toliko ih je mnogo i čitavo vreme su u pokretu da mi je nezamislivo da je to za njih samo još jedan običan dan. Možda je u toku ptičja svadba ili neki ptičji praznik. Dok ih gledam, razmišljam o tome da one sve vreme moraju da rade tim krilima. Ne računajući onih par sekundi slobodnog leta, kad se samo puste pre nego što opet zamahnu. Hod je lagan, noga pred nogu, a letenje je konstantan rad. Pitam se da li ih nekad mrzi da lete. Da li nekad samo došetaju tamo gde treba da stignu, ili čak preleže čitav dan.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 13. JUNA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
