„Lako je podignuti neku fabriku ili bilo koji objekat, ali je teško podići moral čoveka…“: Poslednji intervju patrijarha srpskog Irineja za Nedeljnik

Patrijarh Irinej retko je davao intervjue.

Ovaj za Nedeljnik, na kojem je čak i zaplakao, rađen je sredinom maja 2014. godine.

Bio je utorak ujutru, i duže od sat vremena, dok su mu sekretari i saradnici odbrojavali minute pre polaska u manastir Studenica, gde je u sredu služenjem liturgije počelo redovno prolećne zasedanje, poglavar SPC je strpljivo, ali neposredno, bez ikakvog oklevanja, odgovarao na pitanja.

Njegova svetost je pričao o crkvi, politici, Vučiću, Kosovu, Republici Srpskoj, Ćosićevom intervjuu Nedeljniku, o svom detinjstvu, izboru za patrijarha… Smiren, ali i emotivan, uputio je ozbiljne, osvešćujuće poruke čitavom narodu, kao i onima koji ga predvode.

Povodom smrti patrijarha srpskog Irineja, objavljujemo intervju iz Nedeljnika broj 122.

Sabor počinje zasedanje. Mogu li da se očekuju neke ozbiljnije promene u organizaciji SPC ili u nekim magistralnim pravcima njenog delovanja?

Na Sinodu će episkopi podneti izveštaj o svom sveštenstvu i manastirima, kao i njihovom radu u svojim eparhijama. Razmotrićemo i pitanja koja su od opšteg interesa za našu crkvu i u zemlji i u svetu. Ove godine će malo interesantnije pitanje biti popunjavanja naših eparhija. Nažalost, ima dosta praznih eparhija. Neke zbog smrti episkopa, neke po želji episkopa da budu razrešeni zbog bolesti, a neke zbog drugih razloga. Za te eparhije, ako ne sve onda bar one najživlje, trebalo bi da izaberemo episkope. Pre svega mislim na žičku, zagrebačku, ali i na druge eparhije. Oskudni smo u kandidatima, pogotovo sa odgovarajućom spremom i iskustvom za vođenje eparhije. No, nadam se da ćemo to pitanje rešiti na najsvrsihodniji način.

Kakav je danas status SPC u našem društvu? Hoćete li dotaći te teme?

Vreme u kome živimo je takvo da imamo veliko udaljavanje i od crkve i od vere. Ta sekularizacija društva je prisutna svuda, pa i kod nas. Mada ima onih koji na SPC gledaju kao na božansku i ljudsku instituciju i koji u njoj vide ono što Crkva predstavlja i ono što Crkva jeste, a to je da su njene istine večne. I da je njen put božanski. Crkva je i u prošlosti, ali i sadašnjosti imala i ima veliku i značajnu ulogu, naravno za one koji žele da čuju šta to Crkva kaže. Ima i onih koji se možda ne deklarišu kao vernici, ali koji imaju poverenja u Crkvu. A kako ko gleda u Crkvu zavisi od društva i vremena.

Da kao narod ne zaboravimo svoju istoriju, da se ne stidimo svoje kulture po kojoj smo poznati i priznati u svetu, da se ne odričemo Kosova i da na svojim korenima podižemo sadašnjost i budućnost

Je li SPC i dalje institucija od najvišeg poverenja čiji je glas najvažniji ili je donekle dislocirana iz političkog života i odlučivanja, što je često bio slučaj u prošlosti kada je SPC, čini se, više konsultovana oko državnih projekata?

Ja sam episkop od 1984. godine. Znam to vreme, a znam kako je bilo i kada sam postao sveštenik 1959. godine. A znam i kakav je danas odnos države prema crkvi. I to su sve različita vremena. Nekad je crkva, neću da kažem bila gonjena, ali prilike u Jugoslaviji su bile malo drugačije nego u drugim zemljama. Bilo je neke tolerancije, mada ograničene i to se uvažavalo. Sadašnje stanje je bitno drugačije. To što SPC danas nije konsultovana u svim važnim pitanjima nije naš problem, nego problem onih koji su na čelu države, institucija, kulture. Ali SPC nije mimoiđena ni u tom smislu. Bilo je razgovora, susreta na kojima je od nas traženo da se izjasnimo šta mi mislimo, pogotovo o pitanjima koja se tiču nacije, tradicije, istorije, kulture. Možda nije u onoj meri koliko bi bilo korisno za naše društvo i državu. Ali mi smo tu i činimo ono što činimo, nastavljamo istoriju i tradiciju našeg naroda. Crkva je jedna od najstarijih i najvažnijih institucija u našem narodu sa bogatim iskustvom i mi uvek imamo šta da kažemo.

Izbor nove vlade neizostavno prati i dilemu javnosti kakvu će politiku sprovoditi prema Kosovu i Metohiji. Na čemu bi buduća vlada trebalo da bazira tu svoju kosovsku politiku? I gde je za SPC „crvena linija“ kad je o Kosovu reč?

Kosovo i Metohija je velika, teška i neprebolna rana naše crkve, a time i našeg naroda. Kosovo nije samo prostor. Kosovo je naša istorija, naša kultura, naša duhovnost. Ono najbitnije i najveće što se dešavalo u našoj istoriji i kulturi, dešavalo se na KiM. I danas su na KiM naše najveće svetinje. Više od 1.450 naših svetinja je na KiM, a da ne govorim o mestima gde su dešavali istorijski događaji. Da pomenem samo Kosovski boj, na kojem je naša srpska zemlja zalivena krvlju najboljih sinova našeg naroda. Koliko je samo muka i nevolja preživeo srpski narod da se očuva Kosovo. A ono što se danas dešava – izuzimanje Kosova iz Srbije je nešto što mi ne možemo nikada da shvatimo i prihvatimo.

Ko je doveo do toga, sada je to posebno pitanje, ali naš stav i nadam se većine naroda jeste da Srbija ne sme da se liši Kosova. Znamo da je na KiM teško i kritično stanje, a najtragičnije je što na KiM nema našeg naroda. I ono što je trebalo činiti i što je trebalo da bude uslov svih razgovora jeste vraćanje srpskog naroda na KiM. To je morao da bude naš „conditio sine qua non“ za te pregovore. Dakle, prva briga pre svega naše države, ali i onih koji su pomogli takvo stanje na KiM morala je da bude da se poprave spaljene kuće, vrate uništena imanja i omogući normalan život srpskog naroda.

Dobrica Ćosić u intervjuu Nedeljniku je ocenio da je Kosovo izgubljeno i da više ne treba da potrošimo ni atom snage na njegovu odbranu. Kako ste pročitali te reči „oca nacije“?

Zamerio sam i bivšem premijeru Ivici Dačiću kada da je izjavio: „Nažalost, realnost je da na Kosovu mi spašavamo što se spasti može“. Trenutno stanje jeste takvo, ali to ne sme da se čuje od premijera Srbije. Dobrica Ćosić nije smeo da izjavi da je Kosovo izgubljeno. Ne, gospodine Ćosiću – Kosovo nije izgubljeno. Ni u Kosovskoj bici, niti je Kosovo izgubljeno kada je više od 100.000 porodica napustilo Kosovo. Ostao je tamo srpski narod da se bori i svedoči. Kosovo ni danas nije izgubljeno ma koliko stanje bilo teško. Moramo da se izborimo za naša prava koja imamo. I sve dok je ono u našim mislima, osećanjima, srcima, Kosovo nije i ne sme da bude izgubljeno.

Rođen sam u seoskoj, osrednjoj porodici. Rastao sam bez oca koji je poginuo. Majka je bila ta koja se žrtvovala. Bila je čestita žena. Otišao sam u Bogosloviju u vreme kada to nije bilo poželjno, ali nisam imao problema

Krenula vam je suza dok pričate o Kosovu. Budi vam tolike emocije…

Apsolutno.

Ali i Dačić, kojeg kritikujete, svojevremeno je konstatovao da je srpski patrijarh još 1690. godine napustio Kosovo i upitao zašto ne stolujete u Pećkoj patrijaršiji nego u Beogradu?

Ja idem kad god mogu u Pećku patrijaršiju. Ustoličenje srpskog patrijarha je u Pećkoj patrijaršiji.

Kako SPC i vi lično gledate na apsolutnu pobedu Aleksandra Vučića na izborima? Šta očekujete ili čemu se nadate od Vučića? Imate li neki savet za budućeg premijera?

Verovatno je narod osetio i očekuje nešto više od Vučića nego od drugih političara. Zato mu je dao svoj glas. Narod s pravom očekuje od Vučića da se polako podižemo od tla, da možemo da stanemo pred svetom, a pre svega pred samim sobom. Vučić mora da podigne posrnulu naciju. Mislim da smo kao narod prilično slabi. I treba da učini sve da dođe kraj tom slabljenju i propadanju. I uloži napor, snagu, pamet. A da bismo se podigli, moramo biti svesni sami sebe, svoje istorije, svoje kulture, svog položaja. Ako to mi sami ne budemo prihvatili i menjali se, drugi nas neće podići. Potreban nam je zapravo podvig da se podignemo. Dovedeni smo do prosjačkog štapa.

Ali kako? I premijer Srbije je u intervjuu Nedeljniku poručio da moramo više da radimo…

Moramo dići svest o sebi samima, moramo obratiti pažnju da osim ekonomije i privrede, što je neophodno i nesporno, podignemo i moral našeg naroda. Nažalost, otvorite samo novine i vidite koliko krađa, pronevera, koliko ubistava. Možda ranije na to nismo toliko obraćali pažnju, ali ovako nikada nije bilo. Moral je naš najveći problem. Moramo da razmišljamo ne samo o tome kako da smislimo neku veštinu da se snađemo ili nešto iskoristimo, nego da počnemo da činimo ono što je dobro. A dobro jednome je – dobro svima. Od svih tih kriza koje su nas snašle najveća je moralna kriza. Moramo da razvijamo odnose u porodici, u društvu, u školi. Naše obrazovanje je na veoma niskom stupnju. Mi smo postali nepismena nacija. Kad sam ja bio dete, pa kad neko završi četvrti razred gimnazije – on već odskače kulturom i pismenošću od svih ostalih. Danas se to ne razlikuje.

Vučić je konstatovao da će Srbiju lako promeniti, ali nas Srbe teško.

Zato što je to najteže. Lako je podignuti neku fabriku ili bilo koji objekat, ali je teško podići moral čoveka. Ali svako mora da uloži lični napor da promeni sebe. To je proces koji sporo teče i traži veliku volju i želju da sebe izmenimo i prilagodimo opštim moralnim prinicipima i nazorima.

Nijedna od desničarskih partija koje su po svom delovanju bliske SPC nisu ušle u parlament. Hoće li SPC sada preuzeti njihovu ulogu u političkom spektru? Nova vlast praktično nema opoziciju.

To je bio izbor naroda. Pravo da vam kažem nisam se bavio programima partija. Niti mnogo cenim partije po njihovim imenima, pogledima, obećanjima. Partije cenim po ljudima koji su u tim partijama. A svugde je bilo i dobrih i loših ljudi. Imamo mnogo tih partija, moramo da smanjimo njihov broj. Amerika i Engleska imaju po tri-četiri partije, a Srbija ko zna koliko.

Jeste li onda imali problem za koga ćete glasati?

Nisam imao problem, glasao sam po osećaju za partiju koja odgovora mojim pogledima na život i svet. Narod je imao svoje razloge zašto je tako glasao i svoj glas dao onome u koga ima najviše poverenja. A partija koja je dobila to poverenje nema nimalo lak zadatak. Promene na bolje ne zavise od jednog čoveka koji vodi ovaj narod. To je problem celog naroda. Svi moramo da shvatimo da moramo nešto da menjamo kod sebe. Neka svako učini samo ono što očekuje od drugoga i biće za početak dovoljno. Dakle, pođi od sebe, upoznaj sebe, promeni sebe i kreni nekim putem.

Da li je taj put evropski?

Evropa nažalost nije ono što je nekada bila. Evropa se danas udaljava od osnovnih ljudskih principa. Možda je stroga reč, ali usuđujem se da kažem da je sve manje hrišćanska. Možda je to samo trenutno stanje ili samo moj pogled. Želeo bih da nisam u pravu, ali mnoge negativnosti nam dolaze iz Evrope. Srbija je oduvek bila u Evropi. U Evropi smo i po našem položaju, naša istorija i kultura je evropska. Ali pre nego što pođemo u Evropu, moramo da pođemo od sebe. I ako treba da uđemo u tu evropsku porodicu naroda, onda moraju da nas prime sa svim našim nasleđem. Pre svega sa našom kulturom, jezikom, verom, a mi da se potrudimo da nešto pozitivno i vredno ponesemo u tu EU. I ako nas Evropa tako prima, onda prihvatam EU. Ali ako treba da se odreknemo mnogo čega svoga, uključujući i Kosovo, onda hvala toj Evropi na raširenim rukama.

Naše obrazovanje je na veoma niskom stupnju. Mi smo postali nepismena nacija. Kad sam ja bio dete, pa kad neko završi četvrti razred gimnazije – on već odskače kulturom i pismenošću od svih ostalih. Danas se to ne razlikuje

Kad pominjete evropske negativnosti, očigledno aludirate i na gej paradu. Hoće li SPC tražiti od vlasti zabranu te parade, čije će održavanje biti jedna od ključnih tema našeg društva narednih dana?

Gej parada po mom skromnom mišljenju je vrh ledenog nemoralnog brega. To je skup svih mana i poroka. Žalim te ljude koji pripadaju gej populaciji. To je poremećaj ili devijacija ljudske prirode. Mogu da ih razumem, kao i taj njihov problem, ali ne mogu da ih razumem što taj problem nameću nama i što to javno pokazuju. Prva božja zapovest je: rađajte se i množite. Čovek kad ima krušku ili jabuku koje ne rađuju, on ih počupa i sadi one koje donose plod. Gej parada je suprotan proces. Dakle, ne osuđujem ih, nego žalim i ne mogu da shvatim njihovo nametanje. A da li će biti zabranjena ta parada? Ničija sila nigde nije dobra.

U javnosti se često vode debate ko je bliži Srbiji – EU ili Rusija. Kako gledate na situaciju u Ukrajini?

Meni je žao što je i u Rusiji i Ukrajini naš narod. To je u suštini jedan narod. Krim se ne bi desio da nije bilo Kosova. Nasilno oduzimanje Kosova i odvajanje od Srbije dalo je mogućnost drugima da to čine. To je greška Amerike, to je greška Evrope koja će biti skupo plaćena. Naš državni vrh je sve vreme ukazivao na taj problem, ali to niko nije slušao.

Sad kad ste pomenuli Krim, iz Banjaluke, uključujući i predsednika Milorada Dodika, često se čuju poruke da bi u RS trebalo da održi referendum na kojem bi se otcepili od BiH?

To ne bi bilo nikakvo čudo. Taj proces je već krenuo. Ako može Kosovo da se odvoji od Srbije, zašto se onda RS ne bi odvojila od Federacije BIH i pripojila Srbiji? Za tako nešto ima mnogo više razloga, jer s oduzimanjem Kosova sada prave dve albanske države, a Srbija sa RS bi bila jedna srpska država kao što je to bila vekovima.

Sporadično se vodi rasprava i da li bi papa trebalo da poseti Srbiju. Kakav je trenutno stav SPC i šta je vaš uslov za taj poziv?

Nema rešenja problema bez razgovora, dijaloga, razmene ideja. Svaki kontakt za SPC je prihvatljiv, ali problem je što je naš narod najveće tragedije u svojoj istoriji doživeo od svojih suseda – katolika. Jasenovac, Jadovno… A najveći problem je što je u tim zločinima učestvovao veliki broj njihovih sveštenika. I to nije bilo nepoznato vrhu katoličke crkve ni u Hrvatskoj ni u Vatikanu. Još nisu bile zaceljene te rane, a nažalost ponovljene su u Oluji. Kao da postoji još neka vrsta mržnje dela hrvatskog naroda prema našem narodu. I nažalost to nas sprečava da pozovemo papu da dođe u Srbiju. Ali u načelu ne možemo biti protiv tog poziva.

Mislite da ti odnosi Srbije i Hrvatske još nisu vraćeni u normalne tokove i da ima još neraščićenih pitanja?

Razvijanje tih odnosa mora da bude prioritet i Srbije i Hrvatske. Hrišćanski je praštati, ali to ne smemo da zaboravimo. Očekujemo i sa druge strane takav odnos. Drago mi je što je hrvatski predsednik Ivo Josipović poručio da se zločini u Jasenovcu ne smeju zaboraviti i ponoviti. To je put i način da se poprave ti odnosi, jer ako predsednik Hrvatske tako nešto prizna, onda se osnovano nadamo da se ti zločini više neće ponoviti.

Kako sarađujete s predsednikom Tomislavom Nikolićem? A kako ste sarađivali s bivšim šefom države Borisom Tadićem?

Nikolić je čovek iz naroda. Njega narod vrlo dobro shvata. Govori jezikom svog naroda i izražava njegove želje. Razgovarali smo više puta na prihvatljiv način i za državu i za SPC. S Tadićem sam imao niz prijateljskih susreta i SPC mu je zahvalna što je rešio probleme sveštenika sa socijalnim dažbinama.

Jedna od karakteristika ovih izbora je odlazak Vojislava Koštunice u penziju. Da li vam je žao zbog toga?

Jeste. Bio je veoma koristan u našoj politici. Nosilac ideja, naše kulture i istorije. Mislim da će i dalje davati svoj doprinos političkom životu.

Kako vam deluju ovi mlađi politički lideri poput Dragana Đilasa ili Čedomira Jovanovića?

Ne bavim se mnogo njihovim politikama, ali verujem da su ušli u politiku da bi najbolje radili za za svoj narod.

Šta je bio vaš motiv da odete u bogosloviju?

Rođen sam blizu ovčarskih manastira tako da sam rano zavoleo Crkvu i već u gimnaziji znao da ću otići u Bogosloviju.

Je li teško biti patrijarh?

Još kako. To je velika čast, a svaka velika čast traži veliku odgovornost. Utešno je to što patrijarh ne donosi sam sve krupne odluke, nego Sinod ili Sabor, tako da se najbitnije odluke rešavaju dogovorom episkopa.

Sećate li trenutka kada ste izabrani za patrijarha? Šta ste prvo pomislili?

Nisam to očekivao. Ponudio sam ostavku posle prvog kruga glasanja kada su prošla tri kandidata. Prvi je bio mitropolit Amfilohije, ja drugi, a treći Irinej bački. Episkopima sam rekao: „Ja ne bih, ja to ne želim. Moje godine i moje zdravstveno stanje nisu takvi da mogu da izdržim“. Odmah je ustala grupa episkopa i zamolila me da ne odustajem. A ja sam onda očekivao da će me na kraju izbor zaobići. Ali eto desilo se da sam božjom voljom izabran za patrijarha.

Iskustva kog patrijarha najviše koristite?

Dosta dugo sam bio s patrijarhom Pavlom. Znali smo se još pre njegovog zamonašenja u Ovčaru. Njegovi principi i pogledi ponašanja su mi jako bliski, mada je patrijarh German bio veliki patrijarh u teškim vremenima.

Kad se osvrnete, čini se, da niste imali previše problema u službi.

Hvala Bogu nisam. Rođen sam u seoskoj, osrednjoj porodici. Rastao sam bez oca koji je poginuo. Majka je bila ta koja se žrtvovala. Bila je čestita žena. Otišao sam u Bogosloviju u vreme kada to nije bilo poželjno, ali nisam imao problema. Možda je to stvar moje prirode, jer sam u suštini miroljubiv čovek. Kad dođem u konflikt s nekim, onda me to strašno posle muči i stvara mi neprijatnosti. Zato, kad god mogu izbegnem bilo kakve sukobe. Više mi odgovara mir i miran odnos s ljudima. Posle prelaska iz Prizrena u Niš, nisam nikome gurao prst u oči. Znao sam da me prate, ali sam se trudio da im ne dam materijala.

Pratili su vas, prisluškivali?

Jesu. Jednom sam sa vikarom iz Hilandara razgovarao da štampamo „Prolog“ vladike Nikolaja. Posle toga pozovem telefonom vladiku šabačkog da se dogovorimo da li to da štampamo, kad treći dan dobijem poruku iz komiteta od prijatelja da se u partiji već komentarisalo o tom našem projektu.

Najveći problem kao patrijarh imali ste s raščinjenim episkopom Artemijem.

Nije bilo teško, nego malo tužno i žalosno, jer se morao zauzeti stav koji nije nimalo prijatan. Kao što je hirurgija najbolji način lečenja, tako se i u SPC morao primeniti hirurški nož.

Mitropolit Amfilohije je često na udaru javnosti.

Amfilohije je obrazovan i dobar čovek. Čovek vrednosti. Ima i svojih mišljenja, koja ja ne prihvatam, ali mnoga su mi prihvatljiva. Spreman je uvek da se žrtvuje za crkvu.

Imate li neku poruku za čitaoce Nedeljnika?

Da kao narod ne zaboravimo svoju istoriju, da se ne stidimo svoje kulture po kojoj smo poznati i priznati u svetu, da se ne odričemo Kosova i da na svojim korenima podižemo sadašnjost i budućnost.